Borba za tron, kada su deca u pitanju, počinje još od rođenja. Mame upoređuju težinu i dužinu tek rođenih beba, pa koliko napreduju po mesecima, kada je dete počelo da sedi, govori prve reči, pravi prve korake…
U parkićima čujete razgovore mladih roditelja koji stalno licitiraju “uspehe” svojih mališana, pokušavajući jedni drugima da pokažu superiornost njihovih malih genijalaca u odnosu na njihove vršnjake. Tako sam nedavno čula da se sa pohađanjem mnogobrojnih aktivnosti započinje već od 2 godine, da bi se došlo do toga da roditelji deteta od 4 godine imaju gust raspored, sa celodnevnim obavezama, od ponedeljka do subote, u kome jedva da stižu da ga prevezu od jedne do druge.
Sve te aktivnosti pojedinačno su sjajne, lepo i kvalitetno osmišljene i na svakoj njihovo dete ima priliku da se razvija i uči nove stvari. Ono što je po mom mišljenju sporno, jeste da se postavlja pitanje na koje mi je teško da nađem dovoljno dobar odgovor, a to je:
KADA JE TO DETE SAMO DETE?
U kom to delu dana, nedelje, meseca, godine ono ima priliku da se spontano igra svojim lutkama ili autićem, da trči i isprobava svoje granice u neobavezno smišljenim igrama sa decom na igralištu?
Za kakav bi to život sve te razvojne aktivnosti trebalo da ga pripreme?
Takav trend polaskom deteta u školu se samo pojačava, jer tada se već uvode ocene i njeno veličanstvo petica kao neprikosnovena mera vrednosti deteta. Dete u želji da ne izneveri očekivanja svojih roditelja ulaže puno truda da dosegne sve one visine koje naslućuje da treba da osvoji. I neko vreme zaista i uspeva u tome, roditelji su srećni, a kada su roditelji srećni, srećno je i dete, jer je voljeno i prihvaćeno, jer je najbolje.
S vremenom zahtevi postaju veći, predmeta je više i gradiva je više, treninzi, časovi jezika, a dete bi malo da izađe napolje sa drugarima da se igra klikerima ili vozika biciklom.
Tada dolazi do prvih sukoba sa roditeljima, oni insistiraju na tome da se mora pratiti postavljeni trend i da se ne sme brukati pred odeljenjem, učiteljicom, nastavnikom. Deca se u ovim situacijama najčešće opredeljuju za jednu od dve mogućnosti.
Prva mogućnost je kada dete počinje da ulaže dodatni napor da postigne očekivanja roditelja da mora i treba da bude najbolji, guši svoje želje i potrebe i danonoćno nosi taj teret na svojim leđima. Stalno ga prati osećaj nedovoljnosti, povlači se u sebe, a njegovo samopouzdanje je sve niže, jer mu se čini da šta god da radi, da to nije dovoljno dobro. Dugoročno takvo dete izrasta u osobu punu nesigurnosti i strahova, sa željom da stalno zadovoljava tuđe potrebe, ali ne i svoje.
Druga mogućnost koju pojedina deca biraju jeste bunt, počinju namerno da krše pravila kako u školi, tako i kod kuće i tada dolazi do ozbiljnih sukoba sa roditeljima. Deca kontriraju roditeljima, biraju problematično društvo, okreću se rizičnim oblicima ponašanja. Sve u želji da svojim roditeljima pokažu da neće da budu ono što oni žele, a s druge strane i da privuku njihovu pažnju i ukažu im na svoje autentične potrebe koje su hronično nezadovoljene, a to su prihvatanje i bezuslovna ljubav roditelja.
Neostvarene ambicije roditelja su ogroman teret za njihovu decu koji pravi razdor u porodici i unazađuje odnos između deteta i roditelja. Stoga je važno da roditelj sa sobom naprav razliku između lične ambicije i ljubavi i želje za realizacijom punog potencijala svog deteta.
Suština se može izreći u svega nekoliko reči i za to bih citirala reči psihološkinje Mjurijel Džejms koja kaže da su 4 osnovne funkcije roditeljstva da decu nauče da:
● misle
● vole
● rade
● uživaju
Da nauče da misle mogu samo ako se trudimo da im ne namećemo svoje stavove i način posmatranja sveta, nego im pomažemo da sami tumače sve što ih okružuje.
Da vole im možemo pokazati ličnim primerom i odnosom sa njima samima, partnerom i ostalim članovima uže i šire porodice. Gde ćemo pokazati šta je to razumevanje i podrška, ljubav i zaštita.
Da rade će početi da uče kod kuće, a nastaviti u vrtiću, školi, fakultetu, tako što ćemo ih učiti preuzimanju lične odgovornosti za dobro i loše što činimo, a i tako što nećemo obaveze izvršavati umesto njih i za njih.
Da uživaju treba da nauče posmatrajući nas koji kao odrasli umemo da se zaigramo onako iskreno dečji i oponašamo njihovu spontanost.
Autor: Aleksandra Krstić-Jović, master pedagog