Noćni strahovi kod dece

novembar 23, 2016

 
Noćni strahovi se obično javljaju od četvrte do dvanaeste godine (najčešće do šeste) i uglavnom se gube u pubertetu. Često su povezani sa separacionim problemima kod dece.
dete spavanje
Tokom noćnog straha dete se naglo uspravi širom otvorenih očiju, sa pogledom punim straha i panike, uz vrisak, znojenje, ubrzano disanje i lupanje srca. Izgleda dezorjentisano, ne prepoznaje roditelje, potpuno je zbunjeno, pa umesto buđenja koje može dodatno da uplaši, treba utešiti dete.
O poremećaju spavanja govorimo kada problemi sa spavanjem ometaju svakodnevno funkcionisanje. Parasomnije (noćne more, noćni strahovi i mesečarenje) su češće kod dece, narkolepsija (nekontrolisani napadi spavanja) i hipersomnija (prekomerna pospanost) kod adolescenata, a nesanica kod odraslih.
Diferencijalno dijagnostički je najbitnije isključiti epilepsiju. Za razliku od epileptičnih napada koji su neurološkog porekla, noćni strahovi su psihološkog, a ako pedijatar proceni korisno je uraditi EEG nalaz i isključiti organski uzrok.
Noćni strah (lat. pavor nocturnus) je poremećaj spavanja koji se obično javlja u non-REM fazi spavanja, a mogu ga pratiti drugi poremećaji spavanja (noćna enureza (umokravanje), noćne more, mesečarenje). Javlja se u prvoj polovini noći i traje od 5 do 30 minuta, nakon čega dete nastavlja normalno da spava i ujutru se ničega ne seća (za razliku od noćnih mora). Tokom noćnog straha dete se naglo uspravi širom otvorenih očiju, sa pogledom punim straha i panike, uz vrisak, znojenje, ubrzano disanje i lupanje srca.
Izgleda dezorjentisano, ne prepoznaje roditelje, potpuno je zbunjeno, pa umesto buđenja koje može dodatno da uplaši, treba utešiti dete.
Noćni strah se javlja u otprilike isto doba noći, pa većina stručnjaka savetuje preventivno buđenje neposredno pre toga. Smatram da je bolje rešenje „dežurati“ u blizini u to vreme (jer se dešava da dete mirno prespava celu noć), nežno maziti dete i pevati umirujuću pesmicu, u svakom slučaju biti tu i pratiti neverbalne znake. Najbolja je prevencija u smislu odlaska na spavanje u isto vreme, opuštajućih sadržaja pre toga (bez crtanih filmova pogotovo onih sa uznemirujućim sadržajima a naročito bez kompjuterskih igrica).
Treba dozvoliti detetu da samo izabere igračku sa kojom će spavati (takozvani prelazni objekat) i uraditi vođenu asocijaciju ili uvod u san: leći pored deteta uz komentar: „volela bih da sanjamo isti san, da ja budem sa tobom u snu…“ i izabrati neko lepo mesto koje je poznato detetu a ne uključuje na primer uspomene na bliske ljude kojih više nema.
Iako sve to izgleda traumatično i za dete i roditelje, nema potrebe za lečenjem ako ne traje dugo i ako ne utiče na normalan život. Naravno, treba pomoći detetu, a lakše se utvrđuje uzrok nemira ako se posmatra dečija igra ili crtež. Deca su maštovita, teško prave razliku između realnog i imaginarnog, pa su im takvi i snovi.
Važno je da što manje bude izloženo uticaju TV-a i crtaća, a što više da se igra pravih, klasičnih igara naročito u prirodi. Brojni su uzroci koji dovode do pojave noćnog straha. Treba pratiti tokom dana šta uznemirava dete, pitati kako je kod drugara, pričaju li o snovima i čega se boje, jer deca znaju da preuzmu tuđe strahove. Često je odraz dešavanja u familiji (gubici i očekivani gubici), svađe roditelja, rođenja brata ili sestre, odvikavanja od pelena, sukoba u vrtiću i sl. Da bi mirnije spavalo, dete treba naučiti da kanališe višak tenzije tokom dana.
Deca (pred)školskog uzrasta su vrlo sugestibilna, reaguju na tuđe priče, pa je u praksi najkorisnije sledeće: roditelj treba da pita čega se dete najviše plaši, pa da podeli sa detetom svoja iskustva, ali ne u smislu dodatnog zastrašivanja niti savetovanja već uz način prevazilaženja tog stanja, tako da dete razume.
Korisno je podeliti sa detetom kako su se roditelji plašili kad su bili u tim godinama (pričati obavezno u prvom licu jednine), pa je npr. mama jednog dana rešila da izazove čudovište koje je kvarilo san uz reči „ako nešto zaista postoji neka se pojavi sad, a ako ne, onda ne postoji“, čekala je, čekala i nije se ništa desilo. Dobro je imati čuvara sna koji ima magičnu moć (na primer neki mač i sl.), to prikazati kao tajnu koja se ne kaže naglas. Važno je biti smiren jer se strah često uči po modelu. Obično su strahovi vezani za separacioni problem kod dece.
Detetu treba ponuditi mir, sigurnost i stabilnost, sigurni temelji su najbolja garancija da ga vetrovi života neće oduvati. Ako ima mirnu luku u koju može da se vrati, lakše će istraživati svet oko sebe.
Šta ne treba činiti:
-potcenjivati ili umanjivati strah deteta („nije to ništa“, „nije valjda da se plašiš, nisi beba“),
– ismevati ga šaljivo prepričavajući drugima šta se desilo,
– isticati razlike po polu („dečaci su hrabri, oni se nikad ne plaše“),
– gurati i terati dete da se suoči sa strahom kada za to nije spremno, forsirati ga.
 
Šta treba činiti:
– pružiti detetu emocionalnu podršku, zagrliti ga i utešiti, poljubiti i pomaziti,
– razgovarajte otvoreno o načinu prevazilaženja sopstvenih strahova iz detinjstva,
– prihvatiti strah kao realan, pomoći mu, objasniti da diše duboko, da zamisli čudovište u šaljivim situacijama,
– voditi računa koje crtaće gleda, razgovarati o tome, nek provodi što više vremena na otvorenom,
– izbegavati porodične rasprave pred decom,
– ako želi da ostanu odškrinuta vrata ili upaljeno svetlo, omogućiti mu to, ali imati u vidu da nikako nije rešenje da dete spava zajedno sa roditeljima,
– podržati dete da se postepeno suočava sa strahom onoliko koliko ono to želi i kada želi, bez presije.
 
Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
 
Izvor: http://www.pharmamedica.rs/

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama