Erhan je bio dečak kojeg sam upoznao prilikom jedne terenske, humanitarne posete. Imao je pet godina i pitao me šta je to knjiga.
Ušao sam u prostoriju vrtića, on je sam sedeo u ćosku i igrao se kockama. Te nedelje je prvi put krenuo u vrtić, koji je izgradila naša fondacija. Pre toga nije imao gde. Baš zato što je sam, prišao sam mu.
„Koja je tvoja omiljena knjiga?“, pitam ga.
On me gleda. Ćuti.
Pitam ga ponovo.
„Šta je to knjiga?“, zbunjeno me pita.
Erhan je imao pet godina i nikada pre toga nije video knjigu. Blok, bojice, plastelin, slova na papiru. Spadao je u onih 95% romske dece koja ne pohađaju predškolsko. Od njih ćemo kasnije očekivati da uspeju, da završe školu, zaposle se i da postanu uzorni građani ove zemlje. To nije lak zadatak.
Kada smo birali oblasti kojima će se naša fondacija baviti, birali smo ih po jasnom kriterijumu – kako da pomognemo deci i istovremeno celom društvu? Već sam postao ambasador Unicefa u Srbiji za rani razvoj – temu koja možda nije atraktivna, ali je suštinski važna za našu zemlju. Tada sam u potpunosti shvatio značaj učenja u ranom razvoju za svako dete, posebno za onu decu koja su isključena iz društvenih tokova.
Svake godine Srbija ima sve manje dece. A oni će sutra voditi našu zemlju. Zato što ih je malo, moramo učiniti sve da svako dete bude školovano, spremno za izazove, da mu bude dostupno obrazovanje, vrtići i kasnije škole.
Razvoj deteta u ranom detinjstvu je osnova. Temelj svakog od nas. Da li ste nekad pomislili kako biste završili školu da ste prvi kontakt sa knjigom i olovkom imali tek u prvom razredu? Da li biste imali snage i volje ili biste je napustili kao što mnoga deca sa takvom sudbinom urade na kraju?
Ne smemo zaboraviti na našu obavezu da svakom detetu pružimo obrazovanje. Prema podacima UNICEF-a, u 2.500 mesta u Srbiji nema vrtića. Polovina dece ne ide u predškolsko. Samo 5% romske dece, 9% dece iz siromašnih porodica i tek 27% iz ruralnih naselja ide u vrtiće. Ova zabrinjavajuća statistika svrstala je našu zemlju u red onih sa najmanjim obuhvatom dece sa predškolskim obrazovanjem u Evropi. U razvijenim zemljama ovaj procenat je blizu 90%. Ali da bi deca išla u vrtiće, moramo ih izgraditi, moramo omogućiti da u svakom selu bude barem jedna učionica gde će oni učiti, družiti se, igrati.
Nisu nam potrebni velelepni objekti, ni hektari zemlje. Svaka mesna zajednica i opština imaju neke prostore ili prostorije koje ne koriste i koji se brzo mogu adaptirati i nameniti za vrtić.
Moja fondacija to radi godinama unazad. Otvorili smo vrtiće u Ljigu, Kniću, Kraljevu, Raškoj, Vladičinom Hanu, Merošini, završavamo u Lučanima. Nakon poplava, odmah smo se uključili u obnovu vrtića, uvereni da deca ne smeju ni jedan dan predškolskog da izgube.
Ovaj posao radi i Unicef, naši partneri su i Centar za interaktivnu pedagogiju, svi vaspitači koji se uključuju i pohađaju treninge, roditelji koji pomažu i još mnogo onih koji brinu o deci.
Partnerstvo sa Svetskom bankom koje sam potpisao u ime naše fondacije imaće za cilj da prikupimo što više novca i da obezbedimo predškolsko za svako dete. Da okupimo partnere da ulažu u rani razvoj jer je to veliki posao u kojem moramo biti zajedno da bismo uspeli.
Erhan danas ide u prvi razred i zna sva slova. Ja želim da on sutra bude uspešan čovek i da iskoristi svoju šansu. I želim da zauvek sačuva knjigu na kojoj mu stoji posveta. On zna koja.
*Novak Đoković je ovaj tekst napisao kao autorsku kolumnu za list Politika