Slušala sam podkast, po prvi put u životu. O emocionalnom zlostavljanju.
Divan podkast koji je ukazao na sve aspekte sluđivanja u emotivnoj vezi i o tome šta raditi u takvoj situaciji.
Samo jedna stvar mi je zaparala uši. Kaže žena, to može svakom da se desi.
Ne slažem se s time. Ne sasvim.
Iako jaka manipulacija može mnoge da slomi i nikada žrtva nije kriva, neće svako podleći manipulaciji.
Moramo imati ranu traumu na koju će se nadovezati manipulacija koja će nas sludeti.
Mora postojati nekakva sličnost zlostavljača s nečim što smo nekada ranije već preživeli.
Naravno, velike traume će svakog poremetiti. Hoću da kažem da neće svako ostati dugo u vezi sa osobom koju procenjuje kao lošu po sebe i da će neki ljudi ranije primetiti šta je po njih loše.
To je sve vezano za to kako smo tretirani u ranom detinjstvu.
Ako su nas sluđivali kao male, lakše će nas sludeti u odraslom dobu.
Roditelji često nehotično sluđuju (gasligt) svoju decu. Kada se dete povredi, a roditelj kaže da to nije ništa, time mu ukida pravo na sopstveni doživljaj i nameće svoj doživljaj kao realnost.
Primera je mnogo, i mnoge ni ne prepoznajemo jer su zaživeli u našoj kulturi, a i šire.
Kada kažete roditelju, kao dete ili tinejdžer – nemoj da vičeš, a on odgovori – ja ne vičem, samo tako pričam, time vam kaže da vaša percepcija ne valja.
Kada kazete roditelju da ste tužni, a on odgovori da imate sve, i nemate razloga za tugu i još doda da ste nezahvalni što ne cenite šta sve imate, pa vam doda i krivicu na neuvažavanje vaših osećanja, time vam kaže da nemate pojma šta osećate, a šta „treba“ da osećate.
Kada podsetite roditelja da vas je kažnjavao kada ste bili mlađi, a dobijete odgovor da to nije tako bilo, da ste imali savršeno detinjstvo i da ste nekako nadžak što samo izmišljate loše stvari, time dovodi u pitanje vaša iskustva, sećanja i doživljaj.
Često mi klijenti kažu da su bili centar sveta svojim roditeljima i tretirani kao prinčevi i princeze, a kada ih pitam za neku uspomenu – blanko. Nema ničeg u sećanju.
Znate, mi nemamo baš tendenciju da potiskujemo lepa sećanja, već ružna, bolna i tužna.
Dalje, kada se požalimo da nas je učiteljica grdila, staće na njenu stranu, a nama reći da lažemo, bez preispitivanja priče.
Kada kažemo da smo videli da se mama i tata svađaju, kazaće da to nije tačno, samo su razgovarali.
Kada kažemo da se plašimo mraka, kazaće da smo već veliki i da se ne ponašamo kao bebe.
Kada kažemo da nam je teško da učimo, kazaće da ništa tu nije teško nego ne znamo da organizujemo vreme.
Kada sutra osoba iz takvog neempatičnog okruženja uđe u vezu ili brak s nekim ko je ne tretira s poštovanjem, pa se požali roditeljima, kazaće – ma tebi stalno nešto smeta, a uostalom ako ti ne valja, razvedi se. Ili u drugoj varijanti, nemoj ni slučajno da se razvedeš da nas sramotiš, nego sredi to. I ne pričaj ljudima, da nas ne olajavaju (ostani gde si, ćuti i trpi i ne kaljaj naš ugled). Da li primećujete kako ni u jednoj varijanti nema brige za sopstveno dete, već samo sebičluka takvih roditelja?
U prevodu, ništa strašno se ne dešava, a i ako se dešava, ti si kriv, ionako si ceo život na svoju ruku, tako da se i sad snađi sam.
Sluđivanje je posledica hroničnog nedostatka empatije i podrške. Ljudi koji trpe manipulacije u vezama o tome često ćute jer ne misle, logično iz svega navedenog, da će dobiti podršku i razumevanje.
Ne samo da im roditelji nisu dali vetar u leđa da odrastu, već su ih okrivljivali za njihova legitimna osećanja i kreirali doživljaj jedne opšte nemoći, kao i da bolje nisu ni zaslužili. I najvažnije, da to što oni misle, vide i osećaju, nema veze sa istinom.
Neverovatno je koliko je podrška svima nama bitna i koliko ćemo bez nje sumnjati i u ono što vidimo svojim očima i osećamo na svojoj koži.
Da ne ulazim u razloge iz kojih se neki roditelji ponašaju na ovaj način, razlozi su brojni, podvukla bih samo koliko to utiče na decu, koja postaju ljudi, pametni i obrazovani, koji ne mogu verovati svome doživljaju. To je do te mere kobno da su takvi ljudi u stanju sve da opravdaju, neopisive nepravde i zlostavljanja samo ako im neko kaže – ma nije to bilo tako, već ovako.
Tolika neverica u sebe često dovodi do kasnijih retraumatizacija s drugim bitnim ljudima i pojačava osećaj potpune nemoći, kao i doživljaj da smo sluđeni.
Stid da se podele ovakva iskustva je ogroman jer se osoba plaši da joj drugi neće verovati, pa će ispasti još „luđa“. Stid i strah i ogromna količina krivice uvek prate ljude koji su kao deca dobijali poruke da njihovi doživljaji nisu validni.
Zamolila bih roditelje koji pročitaju ovaj tekst da „ne štite“ decu od istine (ni svoje ni njihove). Nema ničeg zaštitnog u tome, samo jasno destruktivnog.
Ako ste roditelj koji to nehotično radi, ili osoba koja se oseća sluđenom, potražite pomoć. Ne mora biti terapijska, ne mogu to svi da priušte, ali delite, pričajte, pitajte za savet i smernice one koji su vam bliski.
Mnogo ljudi prolazi kroz slično. Mnogi će vam pružiti ruku i razumevanje. Koliko god se nemoćno osećali, to ne mora ostati tako. Za početak, dovoljno je da smognete snage da podelite i čak i jedna empatična osoba može da napravi ogromnu razliku, i pruži neophodnu podršku.