Не, ово није још један у низу “Срам их било!” текстова. Тако да ако сте зато ту, немојте даље читати, јер онда ово није текст за вас.
Скоро годину дана сам мајка – скоро годину дана, малтене сваки дан слушам о дојењу. Упоредићу то са сљедећом појавом:
Замислите да због здравља нисте у могућности да имате дјецу. А желите. Е сад замислите да вам сваки дан гомила познатих и непознатих људи, што уживо, што на интернету константно прича о томе како је лијепо имати дјецу, пита вас зашто ви немате и говори како вам пролази вријеме и кад ћете ако нећете сад? А ви, наравно, не желите да дијелите инфо о свом здрављу баш са свима, него тако ћутите и гутате и надате се да ће престати. Једном.
Тако је мајкама које не могу да доје.
Срећом, ја нисам међу њима, али и даље не могу да вјерујем колико је овај свијет пун осуда и колико сви мисле да све знају боље.
Ако ме питате шта ја која дојим имам с тим, рећи ћу вам много тога.
Траума око дојења је почела и прије него сам остала трудна. Толико људи причају о томе, и мушки и женски, иако сви у суштини мало знају о томе, да ти имаш осјећај да ако то млијеко не крене кад тест покаже двије цртице, да ти ни не треба да будеш трудна. Елем, ја сам била међу оним срећницама којима је то све ишло природним путем и моје груди словенске су биле спремне да хране ону која данас једе више од мене. Али тај пакао, тих првих мјесец и по, два, ви пожелите да одустанете и од себе и од дјетета и од рођених сиса и не знате што вам је то уопште требало.
Дијете, та мала, ћелава векна прилази вашој дојци, а вас већ почиње да боли, и ви немате опцију да јој не дате да једе, јер ем плаче па не можете слушати, ем забога дијете је гладно и мора да једе. Али порођајна бол је ништа у односу на ту бол. И ви свјесно, из дана у дан, трпите те болове, знајући да ће проћи, јер све прође, па и ми људи прођемо, али та самоконтрола, тај плес између жеље да никад нисте ни имале млијеко и тог предивног осјећаја док гледате како ваше дијете расте само од вашег млијека, то је за психолошко посматрање.
Зато кренимо редом:
Дојење јесте најбољи избор за дијете, посебно у првим мјесецима живота, али и за мајку, јер је тај осјећај погледа на бебу одозго док она цуцла ту вашу болну дојку неупоредив с неким прије доживљеним осјећајем. Али није једини.
Исхрана АД формулом је такође добра за бебу. Од ње дјеца такође расту, добију зубе, проходају, гугучу, преврћу се на леђа и лијепо спавају. Та дјеца једнако воле своје мајке и везују се за њих и воле свијет око себе. Та дјеца не одрасту у бића крхког здравља, већ у нормалне, здравље људе који рађају и праве другу нормалну и здраву дјецу. Дојење или недојење нема везе са здравственим билансом будућег одраслог човјека, бар не у тој мјери у којој се мајке које не доје препадају на дневној бази.
Ми тренутно живимо у времену кад свако има једног бога у којег, ето вјерује, али се од бројних других појава и ствари такође праве божанства. Дојење је једно од њих.
Ако не дојиш, ниси довољно добра мајка.
Ако не дојиш, ти не радиш најбоље за своје дијете.
Ако не дојиш, твоје дијете ће бити другачије од дјеце која су дојена.
Ако не дојиш, што си рађала?
И ево ме стојим, спремна на сво камење и парадајзе које ћете бацити на мене која дојим и усуђујем се да станем на страну оних које не доје. И молим вас да се само једном замислите прије него осудите неку мајку и додијелите јој неку од горе наведених етикета, замислите се на мјесту те маме и будите мало емпатичније према оној која пролази кроз све исте недаће као и ви, само има мало лакше и чвршће сисе.
И немојте ми сад ту избацивати чињенице зване “Постоје и мајке које могу да доје, а одлуче да неће из њима знаних разлога”. Јер и оне имају право на то. Јер ниједна од нас не може знати шта ју је нагнало на ту одлуку. Помирите се с тим да, вјеровале или не, постоје људи, постоје жене које мисле другачије од вас.
Постоје и жене које у томе не виде оно што ти, мајко која дојиш, видиш. И није ништа лошија од тебе, мајкеми. Неким женама то не прија.
И оне нису ништа мање повезане са својом дјецом. Млијека ми.
И за крај, да вас питам: Kако, забога, очекујете од мајки да доје и желе да доје, кад медицинско особље, оне прве тете с којима имају сусрет након порођајне трауме, немају занимања за то уопште? Знам да пребацивање одговоорности није зрело, али да нисам имала другарицу (Хвала, Недо) која се породила три мјесеца прије мене и која је 6 дана била на телефону са мном и тјерала ме да бирнем о својим сисама на исправан начин, ја данас не бих дојила. А да не причам о томе да чим ти дијете не добије седам кила мјесечно, нуде ти АД, ма колико ти дојила, на скоро сваком савјетовалишту.
Јер смо ми сестрама само још једна породиља.
Јер су наше камене и болне сисе само још један пар сиса неспособне и неинформисане мајке.
Јер то да ли ћемо ми или нећемо хранити бебу својим млијеком, њих не занима. Мени је Лола свакако долазила мусава од АД-а.
Држите се својих сиса и маните се туђих.
П.С.
Свим мајкама које то тек треба да постану или баш сад ово читају док леже у некој од наших бејби френдли болница, мени је ово спасило живот у тих првих пет дана (што не мора да значи да ће и вама):
– кад је беба ту – нека сиса кад год и колико год може
– кад беба није ту константно понављај сљедеће:
– измузај се док не паднеш у несвјест (не буквално)
– туширај груди што хладнијом водом
– опет се измузај
– масирај груди кад год сједиш на кревету, немој бити беспослена, масирај груди
– мажи брадавице и својим млијеком и неком од масти које ти другарице препоруче, свака је добра
– хладне облоге су океј, али хладан туш је бољи
– измузај се (и ноћу и дању)
Најбоље би било да се обратите некој савјетници за дојење, уколико постоји у вашем окружењу, јер те жене ће дати све од себе да вам помогну.
И све што радиш је у реду. Стварно јесте.
Аутор: Бранкица Раковић
Извор: Лоламагазин