Zvuči otrcano, ali vaspitanje dece igra presudnu ulogu u tome kakav će sutra to dete biti čovek, i kako će osmisliti podareni mu život. Ali, ne treba zaboraviti da u svakom odraslom još uvek živi dete koje takođe potrebuje određenu dozu (samo)vaspitanja. I što pre osvestimo tu zatomljenu potrebu za mentalnom higijenom i duhovnim sazrevanjem, svakodnevni život koliko god tegoban bio može da nam bude smisleniji. Odluka da krenete “uskim putem” samopoznanja je na vama.

Prva pomoć

“Sada kada su vaša deca još nedorasla, dužni ste da im pomognete da shvate šta je dobro. To je najdublji smisao života”, tako je govorio jedan savremeni svetogorski podvižnik roditeljima koji su mu se obraćali za pomoć, u želji da neprestano sleduju tom tihom Božijem glasu.

Kada dete u porodici, pa kasnije i u širem društvenom okruženju nauči i iskusi da je Bog ljubav,ono neće biti prijemčivo za zlo i egoizam koji dovode do raznih oblika destruktivnog i nasilnogponašanja. Naprotiv, takvo dete će sa izvesnom lakoćom i sasvim prirodno usvojiti dve najveće jevanđelske zapovesti: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom; i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.

Ali, avaj, pošto se sve više susrećemo upravo sa suprotnim od gore napisanog; i da tuga bude veća, takav model vaspitanja se sada već beskrupulozno nameće, u nastavku slede najčešći promašaji roditelja, koji doprinose formiranju narcisoidne dece destruktivnog i nasilnog ponašanja:

Imam pravo

Moje dete je posebno i zaslužuje da ima sve. Ako mu ja to ne mogu pružiti, trebalo bi društvo.

Svako dete je za svoje roditelje posebno, ili oni veruju da je to istina. Opet, deca su jedinstvene ličnosti i imaju pravo da se prema njima ophodimo sa dobrotom poštujući njihovu osobnost. Ipak, preterano je očekivati da drugi smatraju moje dete posebnim zato što to ja mislim. Ovakav stav je ukorenjen u narcisoidnoj nemogućnosti sagledavanja drugih kao odvojenih bića koja ne moraju misliti i osećati kao ja. Dete ili odrastao čovek koji očekuje poseban tretman osuđen(o) je na velika razočarenja (a svako razočarenje je nedostatak ljubavi) i neprestane poteškoće u odnosima sa ljudima koji ne budu podržavali njegovu nerealnu predstavu o samom sebi.

Patnja

Moje dete ne treba da pati, jer ako je dete nesrećno, ja sam loš roditelj. Neuspeh je uvek negativno iskustvo i treba ga izbegvati po svaku cenu.

Važno je da što pre shvatimo kako je patnja deo ljudskog sazrevanja. Koliko god se trudili da decu zaštitimo od bola, osvanuće onaj dan kada će se desiti nešto na šta mi nećemo moći da utičemo. Iako ta dešavanja neretko imaju tragične razmere, ipak su češće u pitanju uobičajeni promašaji ili neuspesi. Na primer, kada se dobije slaba ocena, ili se ne pobedi na takmičenju, ili se detetu ne kupi neka igračka koju traži. Danas se roditelji satiru da decu poštede i najmanje patnje i/ili lišvanja. Obratite samo pažnju kako se u vreme praznika po radnjama predano traži određena igračka, ili koliki pritisak deca vrše na roditelje da imaju neku najnoviju pošast u dečijoj kulturi. Ostaje nejasno zašto roditelji zaboravljaju da se deci, kao i odraslima može pomoći da se suoče sa životnim razočarenjima i problemima; i da ih to bolno iskustvo može oplemeniti i doprineti njihovom duševnom zdravlju. Sa kvalitetnom roditeljskom podrškom, sve prepreke, neuspesi i promašaji osnažuju karakter deteta.

Deci je neophodno pružiti priliku da ovladaju osećanjem frustracije, gubitka, usamljenosti, dosade, zavisti, krivice i gneva, a pomoć u tome im pružaju saosećajni i predusretljivi odrasli u njihovom životu.

Nedozvoljeni miks

Ono što je dobro za mene, dobro je i za moje dete. Ako se žrtve koje podnesem kose sa mojim samoostvarenjem, moja će nesreća mom detetu biti gora nego da se uopšte nisam žrtvovao.

Ovakav stav ukorenjen je u nemogućnosti roditelja da sagleda odvojenost od svog deteta. “Ono što je dobro za mene, dobro je i za moje dete”, na žalost je postao način razmišljanja koji je zanemario specifične dečije potrebe i interese. Ovakvo ponašanje se uopšte ne razlikuje od okretanja glave i gledanja u drugom pravcu dok vaše dete pati. Takođe doprinosi produženoj narcisoidnosti kod dece usled nepostojanja granica i prisiljavanjem dece da se pouzdaju u svoje nerazvijene resurse u vreme stresa. To su u principu deca koja, da tako kažem, “sama sebe podižu”, a ostavljena su sa kombinacijom nerešene svemoći, duboko konfliktinih potreba za ovisnošću o nekome, ljutnjom i/ili nepoverenjem prema drugima.

Sloboda

Deci je potrebna sloboda izražavanja. Njihove su duše “čiste” i bez mnogo uplitanja odraslih oni će se jednostavno razviti u superiorna bića. Nikakvog smisla nema problematično ponašanje rešavati autoritativnošću. To samo otuđuje decu izazivajući u njima nepotreban stid.

Ovakav stav je narcisoidno izmeštanje stvarnosti koje roditelja sasvim zgodno oslobađa odgovornosti da svoje dete socijalizuje i pripremi da postane funkcionalan član društva. Deca lišena roditeljdkih uputstva uglavno ne postaju “dobri ljudi”, već će sasvim izvesno imati problema u međuljudskim odnosima, i moguće da će patiti od infantilne narcisoidnosti. Deci su potrebni negujući roditelji koji imaju dobro razvijenu samokontrolu, i koji svoje reči sprovode u dela.

Empatija

Empatija za dete znači da ga tretiramo kao prijatelja, da sa njim delimo svoja osećanja i ispoljavamo prijateljsku bliskost. Ako si iskren, svom detetu ćeš uvek reći sve što misliš i osećaš, sve šta te trenutno muči. Deca uvek treba sve da znaju o svojim roditeljima.

Roditelji koji se na ovakav način ophode prema svojoj deci, često se iznenade kada otkriju kako malo ili nimalo poštovanja njihova deca imaju prema autoritetu bilo roditelja ili neke druge odrasle osobe. Izuzetno je važno na vreme naučiti da se empatija za dete zasniva na razumevanju detetovih realnih potreba i mogućnosti u određenom periodu razvoja. Kao i intuitivnom osećanju za detetove jedinstvene ritmove i određene navike ili ponašanja. Takođe se temelji na uloženom trudu oko postavljanja zdravih granica. Dobre roditeljske granice znače da se prema detetu ne treba ophoditi kao prema prijatelju.

Polnost

Polnost je prirodna i deca ne bi trebalo da se stide svoje polnosti, zato što se odrasli ponašaju “represivno”.

Eskalacija pornografskog sadržaja u većini medija urušava svako ljudsko dostojanstvo, a izlaganje dece tom uticaju ima nesagledive posledice. Jedan od bolesnih simptoma našeg narcisoidnog vremena je da toj diskutabilnoj potrebi za seksualnim nadražajima dopušta da se tako agresivno pozleđuje i dečija psiha. U svakom slučaju, roditelji se moraju čuvati zbunjenosti ili ravnodušnosti prema ovim uticajima. Iako decu ne možemo sačuvati od te neumerenosti, i minimalan trud da decu zašitimo, stvara jednu suptilnu granicu koju deca mogu prihvatiti kao izvesnu samozaštitu.

Budući da je ovo veoma osetljiva tema, da dodam i to kako roditelji svakako treba da pokazuju zrelu ljubav i nežnost, i odgovaraju na pitanja o polnosti i detetovom dolasku na svet, ali na način koji odgovara njegovoj sposobnosti da razume. I prema dečijoj spontanoj polnosti takođe se treba odnositi prirodno.  Ipak, ono što je prirodno zdravim zaljubljenim odraslima neprimereno je dečijem uzrastu i to je relanost koju treba poštovati radi očuvanja detetovog psiho-fizičkog zdravlja.

(Samo)poštovanje

Deca će razviti osećaj samopoštovanja tako što ćemo im uporno govoriti kako su “posebna” i podsticati ih da neprestano to imaju u vidu. Ona ništa ne moraju da ostvare i da se trude kako bi poradili na tom osećanju. Treba ih uvek štititi od štetnih posledica konkurencije i svih životnih izazova.

Ne znam da li je ikada kao danas bila popularna deviza da se do ostvarenja nekog cilja stiže lako i bezbolno, nikako ovom izjavom ne pokušavajući da afirmišem stav kako je pak za sve potrebno da prolijemo litre krvi i znoja. Ne. Ali kako se izgrađuje samopoštovanje i zdrava doza samopouzdanja? Da li tako što samo pričamo o tome šta možemo da učinimo, ili od konkretnih postupaka preuzimanja odgovornosti i iznalaženja načina da nešto zaista sprovedemo u delo?

Isti slučaj je i sa decom. Kada ih ohrabrujemo da se okušaju u nečemu, ona otkrivaju svoje mogućnosti, stiču iskustva i tako se izgrađuju kao ličnosti. Ako posrnu i padnu na tom putu to je iskustvo učenja koje ima potencijal da im pomogne da budu realističniji u vezi sa sobom, pa samim tim i zreliji. U tom procesu roditelji pomažu tako što će stvoriti atmosferu poverenja u kojoj se nude mogućnosti, vrednuje se trud i uče decu veštinama prevazilaženja razočarenja.

I još nešto, osim žrtvene roditeljske ljubavi deci je za pravilno sazrevanje neophodna doslednost, ozbiljnost, poštovanje određenih pravila i forme, postojanje zdravih granica i empatija nekog ko će u njihovom životu biti zreo odrasli.

Ognjena Lazić

Izvor: duhovnaterapija.wordpress.com