Ovih dana u modi je hajka na učenike. Te ove nove generacije ne uče, te nisu zainteresovani za gradivo, te imaju sva moguća prava i maltretiraju profesore, pa im profesori mučenici ne mogu ništa. To je priča koja se plasira svima. Na sve strane ćete čuti profesore koji očajnički kukaju na đake i sebe predstavljaju kao velikomučenike. Ja se, evo, drznuh da kao predstavnik istih zakopam malo dublje ispod površine i zapitam – a šta ćemo sa profesorskom sujetom? Koliko je među mojim kolegama onih koji poznaju bar osnove dečije psihologije, posebno odeljak – adolescencija? U procentima 2 %.
Adolescencija – to je, znate, onaj period buntovništva , neprihvatanja autoriteta a sa druge strane očajničke želje za prihvatanjem od strane vršnjaka i dokazivanje pred tim istim vršnjacima. Svaki profesor to mora da zna i da se u skladu sa tim nosi sa problemima tog uzrasta. Da se uzdigne iznad situacije, a nekada i da se spusti na taj uzrast. Da se dovija na različite načine i doskoči veštinama tinejdzera koji „hvataju krivine“. U te krivine spada i prepisivanje. Još od vremena Koste Vujića, mangupi su koristili razne metode zabušavanja. I na to se gledalo kao na uobičajenu pojavu i mangupluk. Ne lezi vraže, danas u 21. veku pojavila se mobilna telefonija i naši mangupi je obilato koriste u svrhu prepisivanja. Nemoćni profesori potražiše spas u predivnom nam Ministarstvu prosvete, koje kroji nakaradne zakone kao uostalom i svaki zakon u ovoj državi. Ministarstvo nađe solomonsko rešenje – učenik koji koristi mobilni telefon da bi prepisivao proglašava se kriminalcem i tap – ocena iz vladanja 2. Nije li preoštra kazna za takav „zločin“? Da li su ti isti profesori ikada bili đaci koji su pokušavali da prepišu? Nemojte mi samo reći onu čuvenu visokomoralnu : „U moje vreme….“. Poštovana gospodo, kolege, u moje i vaše vreme nisu postojali mobilni telefoni, pod jedan. Pod dva – i moje i vaše vreme je prošlo… sad je njihovo vreme. Te generacije , takve kakve su, su sadašnje i mi druge nemamo.
Sve bi bilo u redu da taj isti zakon sa druge strane ne štiti delikvente i nasilnike koje ne možeš da izbaciš iz škole, jer se poštuju njihova prava. Koji napadaju, vređaju i tuku i učenike i profesore, a ti ga, ministre, štitiš. Kojim to aršinima merimo prestupe po školama? U isti koš svrstavamo onog koji prepisuje i onog koji bije? A profesori, kao ovce, ćute i izvršavaju naređenja ministra.
E tu imamo faktor sujete. U nedostatku sposobnosti, veština, a u prisustvu nemoći, profesori ne mogu da podnesu da im učenici prepisuju sa telefona, pa đaku kojeg uhvate na delu daju ukor direktora i proglase ga zločincem. To nije odraz autoriteta, profesori, već vaše nemoći i sujete. Učenik pokušao da vas pređe? Vređa vas što klinac od 16, 17 godina neće da uči, pa mu zato dvojku iz vladanja dajete? E, moji profesori… džabe vam diplome. Hajde, probajte da od njega neki minimum izvučete, hajde opet proučite onaj deo o adolescenciji koji ste preskočili ili zaboravili… (ili prepisali)
Ali, nemojte biti licemeri, pa reći da to kao pubertetlije nikada niste pokušali da uradite. Nemojte ga strpati u isti koš kao i nasilnika i delikventa. Ne budite samo službenici i poslušnici Ministarstva , već budite ljudska bića, pa mu odredite odgovarajuću kaznu. A učinio je, gle čuda, ono što je činilo svako dete od kako je i škola i profesora.
Smanjite ego tripove, profesori. Ne priliči vam.
Dragana o sebi: Profesor književnosti u srednjoj školi. Oštrog jezika, mekog srca. Ne podnosi nepravdu i licemerje. Obožava filmove i knjige i rad sa decom. Brani svoj stav svim silama!
Autor: Dragana Janjušević
Izvor: direktnarec.rs