U društvu u kojem dominira tzv. „rijaliti kultura“ prožeta svim mogućim oblicima nasilja koji se svakodnevno i celodnevno prikazuju preko različitih medija, prag tolerancije prema nasilju postaje veoma visok. Ipak, javnost se povremeno obaveštava o određenim slučajevima nasilja u školama. U velikoj većini slučajeva dostupne informacije su obuhvatale slučajeve nasilja u kojima su kao žrtve istaknuti učenici. O sve češćim slučajevima nasilja nad prosvetnim radnicima gotovo da nema nikakvih informacija, pa se može doći do zaključka da takvog nasilja nema. Na verbalno nasilje nad prosvetnim radnicima smo, uglavnom, oguglali, bez obzira da li ono potiče od strane učenika, roditelja, kolega ili viših instanci. Ono je postalo uobičajena pojava. Sa druge strane, sve češća pojava koja još uvek nije postala uobičajena i izaziva pažnju u sredinama u kojima se dešava je nasilje putem sredstava komunikacije, posebno preko društvenih mreža.
U poslednje tri godine, kao regionalni sindikat, imamo zabeležena tri takva slučaja u kojima su žrtve naši članovi. Zajedničke osobine zabeleženih slučajeva su:
– glavni počinioci nasilja su učenici prvog razreda srednjih škola, a pojedini učenici viših razreda su „navijači“
– nasilje nije reakcija na potencijalne greške nastavnika, već je inicirano nakon banalnih događaja (primedbi na domaći, evidentiranja neopravdanih časova i sl.) ili usled spoznaje da je žrtva neko ko „nije simpatičan“,
– nasilje je, uglavnom, usmereno na više nastavnika, među kojima se, po pravilu, izdvajaju po jedan ili dva nastavnika koji važe za „zahtevnije“,
– nasilni učenici ne ispoljavaju svest da vrše nasilje, a nakon izricanja vaspitno-disciplinskih mera ne pokazuju znake kajanja, tako da nastavljaju sa nasiljem samo u nekom blažem obliku i na oprezniji način,
– roditelji nasilnika izražavaju ili nemoć da nešto urade ili, čak, podržavaju i direktno učestvuju u nasilju,
– reakcije škola su u granicama koje propisuju važeći pravilnici, a po pravilu „u interesu učenika“, tj. nasilnika, pri čemu se interes društva kao celine, pa i istinski interes učenika ignorišu.
Posebno je zabrinjavajuće to što mnogi prosvetni radnici izražavaju blag stav prema ovakvim slučajevima i spremniji su da osude nekog kolegu nakon optužbi za navodno nasilje od strane učenika, bez obzira da li je ono dokazano, nego da osude učenike za nasilje nad kolegama čak i kada postoje očigledni dokazi.
U situacijama kada se direktno sučeljavaju izjave nastavnika i učenika, sve češće je nastavnik taj koji mora da dokazuje svoju tvrdnju i da se pravda, jer „nad glavom“ mu stoje direktor ili različite inspekcije i savetnici.
Apsurdno je da, u atmosferi u kojoj sve više preovladavaju situacije gde prosvetni radnici nemaju pravo na grešku, a da se od učenika pravi svojevrstan kult, prosvetni radnici treba da budu autoriteti i da usmeravaju te učenike ka ispravnim vrednostima. Sve to vodi ka dodatnom urušavanju školskog sistema i slabljenju društva kao celine.
Dušan Mišković, Predsednik USPRS – SO SOMBOR
Izvor: usprv.org.rs