Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Teška se trenutno bitka bije između prosvetnih sindikata i resornog ministra oko prvog razreda devete platne grupe. Kafe kuvarice u ministarstvu prosvete rade u tri smene dok se gajbe kisele vode iz minuta u minut iznose i unose kako bi se pregovarači za okruglim stolom okrepili i bar malčice olabavili tenzije.
Za one koji ne znaju o čemu se radi, evo kratkog sadržaja prethodnih epizoda.
Poslednjeg dana avgusta sindikati prosvete organizuju protest ispred Ministarstva prosvete s uzvišenom idejom da ih ministar Šarčević lično, poput “najvećeg sindikalca među prosvetnim radnicima”, povede do Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i zvanično zatraži od tamošnjeg ministra Ružića da prosvetne radnike iz trećeg razreda osme platne grupe prebaci u prvi razred devete platne grupe. Ideja se u startu raspada pošto se ministar prosvete, umesto sa sindikatima, sastaje sa ministrom policije kako bi svečano, pred televizijskim kamerama, potpisao strateški važan dokument o bezbednosti dece u školama. Na ovaj ministrov izvanredno izvedeni forhend sindikati odgovaraju još izvanrednijim bekhendom te u dva-tri navrata tokom meseca septembra, širom ovdašnjih škola, organizuju i u delo sprovode štrajk pod postmodernističkim nzivom “Petnaestominutno skraćenje časova u trajanju od pola sata”. Štrajk inače protiče u malčice dezorganizovanoj atmosferi, što je stara boljka klanovski izdeljenih prosvetara, te jedni na nastavu odlaze nakon 15 minuta od zvaničnog početka časa dok drugi završavaju čas 15 minuta pre njegovog regularnog isteka. U međuvremenu, ministar pred sindikate izlazi sa nepristojnom ponudom poznatijom kao “fer” – prema kojoj bi samo prosvetni radnici koji su ujedno i razredne starešine bili prebačeni u prvi razred devete platne grupe, dok bi svi ostali ostali tamo gde jesu – u trećem razredu osme platne grupe! Sindikati za to ne žele ni da čuju pa najavljuju radikalizaciju štrajka počev od ponedeljka 24. septembra sa ciljem da se časovi svakodnevno skraćuju za cirka petnaest minuta. Ministar je zatečen. Ophrvan traumama uravnilovke iz doba komunizma, slično Kolindi Grabar Kitarović koja je svoje traume iz perioda komunizma vezivala za uravnilivku jogurta u tetrapaku, ministar Šarčević izražava bojazan da bi zahtev sindikata o prebacivanju svih prosvetnih radnika u prvi razred devete platne grupe mogao predstavljati pandan komunističoj uravnilovki. Ne nužno uravnilovki jogurta ali svakako uravnilovki bez obzira na to što je svaka uravnilovka u suštini uravnilovka, bilo da se radi o prosvetnom radniku ili jogurtu. Važno je da strašno zvuči. Zbog toga ministar prosvete lansira u orbitu sledeću izjavu: “Automatski zahtev da svi budemo isti je uravnilovka, čime se negira postojanje platnih razreda koji podrazumevaju da se napravi razlika u kvalitetu rada”.
Ali zar se isto tako, gospodine ministre, ne možemo uzlazno pokretati i unutar devete platne grupe od prvog do poslednjeg razreda?, upitah hrabro i sa prilično jetkosti u glasu na šta mi ministar Šarčević odgovora glasom Momčila Bajagića Bajage: “Naravno da se možete pokretati gore-dole, dole-gore sve gore, do-le!” Nakon toga se trgoh iz slatkog dremeža i shvatih da sam zastao kod četvrtog pasusa. Zato brže-bolje nastavih.
Čini se da u kontekstu pregovora ministarstva prosvete i prosvetnih sindikata ne bi trebalo upotrebljavati “parole što strašno zvuče”, kak’ bi rekel Štulić Đoni. Prvo, prosvetni sindikati nikako ne traže uranilovku već dostojanstveniju startnu poziciju, što svakako spada u liberalni koncept meritokratskog tipa društva. Drugo, reč je o društvu jednakih šansi koje ljude nagrađuje prema ličnim sposobnostima i ostvarenim rezultatima rada. Sindikati, verujem, ništa ne bi imali protiv takvog jednog sistema. Naprotiv. Hoću da kažem kako je bilo kakva uravnilovka sadržana u zahtevu prosvetnih sindikata u potpunosti isključena samim postojanjem mogućnosti napredovanja radnika u prosveti koju ministar stalno poteže kao argument u korist ispravnosti zakona o platnim grupama i razredima. Zapravo, ako malo bolje razmislimo, upravo bi ministrov “fer” predlog mogao nekoga asocirati, recimo podozrive kritičare prethodnog sistema, na komunističku taktiku “podeli pa vladaj”.
Pa ipak, možda bi ministrov predlog da se u prvi razred devete platne grupe prebace razredne starešine, pre trebalo posmatrati kroz prizmu ministrove želje da se prosvetni radnici motivišu na što grčevitiju borbu za starešinstvo. Znate ono – zdrav duh tržišne konkurencije i ostale trice. Utisak idiličnosti bi u tom slučaju jedino mogla pokvariti činjenica da starešinstva obično raspodeljuju direktori škola koje je prethodno na čelne pozicije vaspitno-obrazovnih ustanova postavio ministar prosvete lično. Ta subordinacija, naravno, ne mora ništa značiti u praksi, kao što ništa ne mora značiti ni pretpostavka da ubuduće ne moraju nužno izbijati tinjajući konflikti između običnih prosvetnih radnika koji nikako da dobiju razredno starešinstvo (a žele ga,) i razrednih starešina koji nikako da se vrate u zajednicu običnih prosvetnih radnika (a ne žele je).
Bilo kako bilo, u narednim epizodama epskog obračuna između prvog čoveka prosvete i prosvetnih sindikata saznaćete (možda): Zbog čega ne štrajkuju sve škole u Srbiji? Da li će u školama koje štrajkuju od ponedeljka 24. septembra stupiti na snagu novi (štrajkački) raspored zvonjenja predviđen za polučasovnu nastavu? Da li će u školama u kojima preko 98 odsto zaposlenih štrajkuje i drži tridesetominutnu nastavu a nešto manje od 2 odsto to ne čini, raspored zvonjenja biti štelovan prema potonjima i njihovom pravu na rad, a ne prema zahtevima većine i u korist đaka? Zbog čega se takav jedan sukob prava (na rad i na štrajk), ne bi mogao izbeći demokratskom odlukom većine opredeljene za polučasovnu nastavu, budući da bi takvo razrešenje bilo i u interesu samih đaka koji bi na taj način imali jasno organizovan i utvrđen ritam nastave?
I da li će na kraju krajeva ministar prosvete naći vremena da pročita knjigu nemačke teoretičarke i umetnice Bini Adamčak „Da li je komunizam priča za malu decu?“