Zabrinjavajući nevoljni pokreti na licu i telu deteta. Tikovi po pravilu predstavljaju prolazno benigno stanje, ali mogu da pređu u ozbiljan poremećaj
U želji da predano prate odrastanje deteta, roditelji često preteruju posmatrajući svaki njegov gest, pokret, mimiku. Ima i onih roditelja koji smatraju da su neuobičajene grimase prolaznog karaktera i nevažne da bi se na njih obraćala posebna pažnja. Međutim, ukoliko se radi o tikovima, svakako treba obratiti pažnju i blagovremeno reagovati.
Kako da se tikovi prepoznaju i šta znače, objašnjava neurolog dr sci med Dragana Momčilović-Kostadinović iz Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Kliničkog centra Srbije:
– Tikovi su po definiciji nagli, neritmični, nesvrsishodni nevoljni pokreti, koji samo oponašaju svrsishodne motorne radnje. Karakteristični su za doba detinjstva i registruju se kod četiri do 24 odsto školske dece. Iako po pravilu predstavljaju prolazno benigno stanje, mogu da se održe i tokom dužeg perioda i prerastu u ozbiljan hronični neuropsihijatrijski poremećaj.
* Kako se deca sa tikovima ponašaju?
– Ponašanje zavisi od vrste tika. Najčešće se ispoljava jednostavan motorni tik u vidu treptanja i žmirkanja, palacanja jezikom, trzanja glavom ili ramenom… Mogući su i takozvani vokalni tikovi u vidu ispuštanja pojedinih glasova ili ušmrkivanja, pročišćavanja grla, kašljucanja… Postoje i složeni motorni tikovi koje karakterišu složene motorne radnje. Takvi pokreti mogu da se pojave i u sklopu nekih psihijatrijskih obolenja deteta koja prate hiperaktivnost i poremećaj pažnje. Tikovi imaju i svoju dinamiku ispoljavanja, na šta takođe treba obratiti pažnju. Tako, na primer, treptanje vremenom može da se pojača, iščezne ili da pređe u neki drugi oblik, kao što je grimasiranje, kašljucanje ili nešto slično. Kod neke dece od samog početka mogu da se pojave udruženo dve ili tri vrste tikova, kao što su, na primer, motorni i vokalni. Zajedno mogu da traju dugo.
* Postoje li razlike prema načinu ispoljavanja?
– Prema vremenu trajanja tikovi mogu biti prolazni i hronični. Prema uzrastu dele se na tikove detinjstva i odraslog doba. Prolazni tikovi mogu da se javljaju višekratno tokom dana, svakodnevno ili povremeno, da traju najkraće mesec dana ali nikada duže od jedne godine. Hronični traju duže od godinu dana, pri čemu pacijent nikada ne ostaje bez simptoma duže od tri uzastopna meseca.
* Da li se tikovima možda šalje neka poruka koju dete nije u stanju glasno da izgovori?
– Svakako da. Problem koji tišti dete a koji ne može samo sa sobom da razreši pretvara se u jake unutarnje impulse koji ga teraju u bolesno stanje. To je, zapravo, vapaj okolini da mu pomognu u rešavanju, u tom trenutku za njega nepremostivog problema. Ispoljavanju tika prethodi velika napetost i neodoljiva unutrašnja potreba da se tik i izvede, nakon čega kod deteta nastupa olakšanje sa smanjenjem napetosti.
* Mogu li ovi pokreti voljno da se kontrolišu?
– Tikovi veoma teško mogu da se kontrolišu ili prekinu na duži vremenski rok. Njihovo ispoljavanje može voljno jedino da se odloži na jedan kraći period. Ponekad se teško dijagnostikuju, jer je dete u stanju, naročito pri dolasku kod lekara i dok traje pregled, da zaustavi njihovo ispoljavanje. Doktori su tada u nedoumici jer ne vide nikakve izmene ponašanja, a roditelji su začuđeni i isfrustrirani. Zanimljivo je da odmah nakon odlaska od lekara dolazi do spontanog, nalik rafalnoj paljbi, pojačanog ispoljavanja tikova koji ne mogu da se zaustave, pri čemu takva situacija detetu donosi olakšanje. Dakle, moguće je da deca ograničeno, na kratko maskiraju, drže pod kontrolom i spreče pojavu tika. Međutim, posle te kraće pauze, usled pojačane psihičke napetosti sledi veoma burno, njegovo još jače ispoljavanje, nakon čega dolazi do olakšanja.
* Šta je uzrok njihovog nastanka?
– Tikovi su po svojoj prirodi obolenja psihogenog porekla. Psihološki faktori obično imaju presudnu ulogu u njihovom nastanku. Međutim, mogu biti i sastavni deo kliničke slike nekih neuroloških bolesti, a naročito bolesti nevoljnih pokreta. Na primer, blefarospazam koji karakteriše nevoljno i nekontrolisano stiskanje mišića oko oka, u početku prati učestalo treptanje. Ili palacanje i plaženje jezikom koje je karakteristično i za neurološko obolenje lingvalnu diskineziju.
Nažalost, u takvim slučajevima tek sa napredovanjem bolesti koja nevoljnim pokretima zahvata i druge delove tela, shvatamo da se radi o progresivnom neurološkom obolenju koje je samo na početku ličilo na tik. U suštini, pravi uzroci tikova još uvek nisu utvrđeni.
* Postoji li makar pretpostavka za njihov nastanak?
– Postoji više hipoteza. Većina naučnika misli da je za njihov nastanak presudna interakcija, odnosno kombinovana uloga genetskih i faktora spoljne sredine, kao što su životne navike, izloženost stresu, pojedini lekovi… Neka istraživanja pokazuju da je čak 75 odsto ispitanika sa dijagnozom potvrdilo da je u svojim familijama imalo srodnike sa tikom, što jasno pokazuje naslednu predodređenost, iako gen koji uslovljava nastanak ovog obolenja nije pronađen. Pošto je primećena povećana pojava tikova kod pojedine dece nakon preležane streptokokne infekcije, pretpostavlja se da je ključna uloga autoimunog procesa u njegovom nastanku. Postoje i neke vrste „simptomatskog tika“ u čijoj osnovi leži neka organska podloga, odnosno strukturna i funkcionalna oštećenja onih delova mozga koji su odgovorni za kontrolu pokreta. Tikovi isprovocirani na ovaj način mogu da se jave nakon preležanog encefalitisa, odnosno zapalenja mozga, ali i posle šloga ili povrede glave. Inače, tikovi se retko javljaju u odraslom dobu. Ukoliko se i pojave, najčešće su neka vrsta produžetka ili nastavka tikova iz detinjstva, a mogu da se nanovo manifestuju posle određenog latentnog perioda u nekoj od posebno stresnih životnih situacija.
SNAGA STRESA
Stres je jedan od glavnih okidača za nastanak tika ili za njegovo pogoršanje, ukoliko već postoji. Čak i pozitivna osećanja kao i ekstremna sreća, mogu da utiču na intenzivnije ispoljavanje tika. Njegovoj pojavi, u svakom slučaju, prethodi akutna ili hronična izloženost stresu.
Ove tikove uspešno leče psiholozi i dečiji psihijatri, ali je potrebno da se roditelji sa decom jave što ranije stručnjaku, da bi se sprečio prelazak u hroničnu fazu. U terapijskom smislu primenjuju se nemedikamentozna, ali i terapija lekovima da bi se kod deteta smanjila napetost, anksioznost, prateći depresivni poremećaj. Istovremeno, treba što više izbegavati i pojedine faktore iz spoljne sredine, za koje se pouzdano zna da dovode do pogoršanja tika. U tom smislu, dete bi trebalo da izbegava stres, psihički i fizički zamor, neispavanost. Relaksacija, dovoljno sna, bavljenje sportom utiču na smanjenje učestalosti i jačine tikova – ističe dr Dragana Momčilović- Kostadinović.
Z. Ostojić- Joksović
Izvor: novosti