Postoji li prosvetni sistem u Srbiji ako sistem shvatimo kao skup funkcionalno povezanih elemenata kojim se postižu postavljeni ciljevi? Ili je reč o nevešto sačinjenim elementima koji su još neveštije uklopljeni u prosvetnu slagalicu, tako da postoji samo privid sistema?
Smatram da će za izvođenje zaključka biti dovoljna kratka analiza pravnog okvira naše prosvete, okvira u koji bi trebalo da se valjano smesti svaki pravi sistem.
Pravna tehnika (tehnika stvaranja prava i tehnika njegove primene) koju primenjuje Ministarstvo prosvete (u daljem tekstu: Ministarstvo) uspešno doprinosi prividu postojanja prosvetnog sistema.
Pri izradi nacrta zakona i nacrta i predloga podzakonskih akata Ministarstvo krši osnovna pravila pravne tehnike – da akt bude jasan, precizan, potpun, u sebi neprotivrečan, pregledan i napisan u skladu s pravilima srpskog jezika.
Prosvetni propisi često nisu ni potpuni, ni jasni, ni precizni, ni u sebi neprotivrečni, ni međusobno usklađeni. Dešava se upotreba različitih termina za isti pojam u različitim prosvetnim propisima; nedovoljno poznavanje semantike, gramatike pa i pravopisa srpskog jezika; sistematika odredaba često nije valjana; članovi zakona i drugih akata često su nepregledni (mnogi imaju čak više i od 20 stavova, od kojih neki sadržinski čak i ne pripadaju istom članu!); ponekad se primena stavova istog člana međusobno isključuje (!); postoje pravne praznine, bespotrebna ponavljanja… Sve to u prosvetnim ustanovama stvara zbrku koja je zgodna sredina za zloupotrebe na štetu dece/učenika i zaposlenih.
Poseban problem je postojanje nepreglednog mnoštva propisa i drugih akata: zakona, uredbi, pravilnika, protokola, uputstava, preporuka… Posledica toga je da bi samo nekom biću s nadljudskim sposobnostima bilo moguće da bude upoznato s načinima pravno ispravnog ponašanja i postupanja u svim situacijama u kojima se neko neminovno nalazi, bilo kao zaposleni u obrazovanju i vaspitanju, bilo kao dete, odnosno učenik, bilo kao roditelj deteta, odnosno učenika. Proces rada ustanova za obrazovanje i vaspitanje je prekomerno normiran, sve je propisano do sitnih detalja i koraka, a to, što je samo na prvi pogled čudno, dovodi do toga da skoro ništa ne možete da uradite a da to bude potpuno pravno valjano. Mislim da bi ovde trebalo da se podsetimo Tacitovih reči: Corruptissima res publica, plurimae leges – Što gora država, to više zakona.
Kada preteranoj normiranosti dodate izuzetno česte izmene propisa i drugih akata, shvatate koliki problem imaju svi koji po njima treba da postupaju. Te preterano česte izmene nisu posledica samo promena koje nose život i proces rada ustanova za obrazovanje i vaspitanje, već su posledica, pre svega, nedovoljnog poznavanja života i procesa rada tih ustanova od strane tvoraca propisa i drugih akata, a verovatno i nedostatak njihovih sposobnosti za taj posao.
Ni u primeni propisa situacija nije bolja. Primenjuju se i odredbe podzakonskih akata suprotne zakonu; s usklađivanjem podzakonskih akata sa zakonom Ministarstvo ponekad kasni i po više godina, pa i par decenija (!); dešava se da se propisi tumače prema trenutnim političkim i ekonomskim potrebama vlasti i ličnim interesima ovlašćenih tumača, a ne primenom pravila tumačenja pravnih normi; itd.
Što je još gore od navedenog, dešava se da Ministarstvo neke zakonske odredbe proglasi nedovoljno preciznim, da bi se one, pod izgovorom preciziranja, suštinski izmenile.
Ilustrovaću prethodno rečeno jednim upečatljivim primerom. Pre nekoliko meseci Ministarstvo je izdejstvovalo usvajanje izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (u daljem tekstu: Sistemski zakon) kojima je, između ostalog, nastavnicima škola i odeljenja za učenike sa smetnjama u razvoju povećana nedeljna norma neposrednog rada sa učenicima sa 20 na 24 školska časa.
Ministarstvo je, poput nekog jurističkog maga, povećanje norme proglasilo preciziranjem i taj trik je uspeo kod svih – koji ništa ne znaju o pravu. Ovim su pogođeni nastavnici koji rade u posebnim (težim) uslovima rada u odnosu na ostale nastavnike, tačnije rečeno – u uslovima rada koji su svake godine sve teži.
Želeći da sprečim štetne posledice, pre usvajanja izmena i dopuna Sistemskog zakona poslao sam brojne argumentovane dopise na više adresa (Ministarstvo, Nacionalni prosvetni savet, Društvo defektologa Srbije, skupštinski Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (FASPER) i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja). Pre toga sam predsednici Zajednice škola za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom Republike Srbije predložio da reaguje zbog kršenja zakonske odredbe o normi časova neposrednog rada sa učenicima.
U svim dopisima sam istakao da se tako, povećanjem opterećenosti nastavnika, ugrožava i pravo učenika na kvalitetan obrazovno-vaspitni rad.
Neki od pomenutih subjekata na moj dopis uopšte nisu ni odgovorili, makar iz osnovne pristojnosti (FASPER, Nacionalni prosvetni savet i Društvo defektologa Srbije). I kurtoazni i nezainteresovani odgovori koje sam od ostalih dobio suštinski takođe predstavljaju ćutanje. A ćutanje je zlato koje održava privid sistema i od kojeg ćutači od zahvalne vlasti dobijaju pozlate za svoje pozicije.
U ceo „sistem“ odlično se uklapaju i prosvetni sindikati jer nisu dorasli svojoj ulozi, a ako i prihvate pomoć koju im neko ponudi da se s tim lakše izbore, iskoriste je tako da se pokajete što ste je pružili.
Autor: Dr Slobodan R. Martinović, dipl. pravnik i dipl. defektolog-oligofrenolog, Lazarevac