Постоји ли просветни систем у Србији ако систем схватимо као скуп функционално повезаних елемената којим се постижу постављени циљеви? Или је реч о невешто сачињеним елементима који су још невештије уклопљени у просветну слагалицу, тако да постоји само привид система?
Сматрам да ће за извођење закључка бити довољна кратка анализа правног оквира наше просвете, оквира у који би требало да се ваљано смести сваки прави систем.
Правна техника (техника стварања права и техника његове примене) коју примењује Министарство просвете (у даљем тексту: Министарство) успешно доприноси привиду постојања просветног система.
При изради нацрта закона и нацрта и предлога подзаконских аката Министарство крши основна правила правне технике – да акт буде јасан, прецизан, потпун, у себи непротивречан, прегледан и написан у складу с правилима српског језика.
Просветни прописи често нису ни потпуни, ни јасни, ни прецизни, ни у себи непротивречни, ни међусобно усклађени. Дешава се употреба различитих термина за исти појам у различитим просветним прописима; недовољно познавање семантике, граматике па и правописа српског језика; систематика одредаба често није ваљана; чланови закона и других аката често су непрегледни (многи имају чак више и од 20 ставова, од којих неки садржински чак и не припадају истом члану!); понекад се примена ставова истог члана међусобно искључује (!); постоје правне празнине, беспотребна понављања… Све то у просветним установама ствара збрку која је згодна средина за злоупотребе на штету деце/ученика и запослених.
Посебан проблем је постојање непрегледног мноштва прописа и других аката: закона, уредби, правилника, протокола, упутстава, препорука… Последица тога је да би само неком бићу с надљудским способностима било могуће да буде упознато с начинима правно исправног понашања и поступања у свим ситуацијама у којима се неко неминовно налази, било као запослени у образовању и васпитању, било као дете, односно ученик, било као родитељ детета, односно ученика. Процес рада установа за образовање и васпитање је прекомерно нормиран, све је прописано до ситних детаља и корака, а то, што је само на први поглед чудно, доводи до тога да скоро ништа не можете да урадите а да то буде потпуно правно ваљано. Мислим да би овде требало да се подсетимо Тацитових речи: Corruptissima res publica, plurimae leges – Што гора држава, то више закона.
Када претераној нормираности додате изузетно честе измене прописа и других аката, схватате колики проблем имају сви који по њима треба да поступају. Тe претерано честе измене нису последица само промена које носе живот и процес рада установа за образовање и васпитање, већ су последица, пре свега, недовољног познавања живота и процеса рада тих установа од стране твораца прописа и других аката, а вероватно и недостатак њихових способности за тај посао.
Ни у примени прописа ситуација није боља. Примењују се и одредбе подзаконских аката супротне закону; с усклађивањем подзаконских аката са законом Министарство понекад касни и по више година, па и пар деценија (!); дешава се да се прописи тумаче према тренутним политичким и економским потребама власти и личним интересима овлашћених тумача, а не применом правила тумачења правних норми; итд.
Што је још горе од наведеног, дешава се да Министарство неке законске одредбе прогласи недовољно прецизним, да би се оне, под изговором прецизирања, суштински измениле.
Илустроваћу претходно речено једним упечатљивим примером. Пре неколико месеци Министарство је издејствовало усвајање измена и допуна Закона о основама система образовања и васпитања (у даљем тексту: Системски закон) којима је, између осталог, наставницима школа и одељења за ученике са сметњама у развоју повећана недељна норма непосредног рада са ученицима са 20 на 24 школска часа.
Министарство је, попут неког јуристичког мага, повећање норме прогласило прецизирањем и тај трик је успео код свих – који ништа не знају о праву. Овим су погођени наставници који раде у посебним (тежим) условима рада у односу на остале наставнике, тачније речено – у условима рада који су сваке године све тежи.
Желећи да спречим штетне последице, пре усвајања измена и допуна Системског закона послао сам бројне аргументоване дописе на више адреса (Министарство, Национални просветни савет, Друштво дефектолога Србије, скупштински Одбор за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију (ФАСПЕР) и Завод за унапређивање образовања и васпитања). Пре тога сам председници Заједнице школа за ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом Републике Србије предложио да реагује због кршења законске одредбе о норми часова непосредног рада са ученицима.
У свим дописима сам истакао да се тако, повећањем оптерећености наставника, угрожава и право ученика на квалитетан образовно-васпитни рад.
Неки од поменутих субјеката на мој допис уопште нису ни одговорили, макар из основне пристојности (ФАСПЕР, Национални просветни савет и Друштво дефектолога Србије). И куртоазни и незаинтересовани одговори које сам од осталих добио суштински такође представљају ћутање. А ћутање је злато које одржава привид система и од којег ћутачи од захвалне власти добијају позлате за своје позиције.
У цео „систем“ одлично се уклапају и просветни синдикати јер нису дорасли својој улози, а ако и прихвате помоћ коју им неко понуди да се с тим лакше изборе, искористе је тако да се покајете што сте је пружили.
Аутор: Др Слободан Р. Мартиновић, дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац