Вредност једног друштва најбоље се мери односом према образовању. А однос према образовању, у великој мери, огледа се у односу према онима који га носе – наставницима. Данас, међутим, у Србији сведочимо парадоксу: од наставника се очекује да буду енциклопедије знања, врсни педагози, стално креативни, способни да заинтересују децу у времену кратке пажње и дигиталних искушења, спремни да решавају и васпитне и социјалне проблеме, а да за то примају плату која је генерално, испод државног просека зарада.
У развијеним земљама, плате наставника у јавном сектору најчешће су на нивоу државног просека или га премашују, а у приватном сектору, који је тамо снажан и разгранат, наставници зарађују и више. Код нас, ситуација је обрнута – наставници се, уколико живе искључиво од школске плате, налазе на дну социјалне лествице и све чешће више ни формално не припадају средњој класи.
Неповољан упоредни положај
Србија годинама издваја испод 3,5% БДП-а за образовање, док је у развијеним земљама тај проценат око 5%, а у неким, попут Шведске, иде и до 7%. У последњој години, пре свега због високог образовања, издвајања су први пут после низа година премашила 4% БДП-а, али је то и даље значајно мање од развијених земаља. При томе, треба имати у виду да је њихов БДП вишеструко већи од нашег, што значи да је реална разлика у средствима за образовање још већа.
Више ученика, мање услова
Док се у европским школама просечан број ученика у одељењу креће између 15 и 20, код нас је дозвољени максимум 28, а некад и више. Овај податак директно је супротстављен аргументу да наставника има превише, како се понекад тврди у јавности, већ говори о томе да их има премало у односу на потребе квалитетног рада. Мањи број ученика у одељењу значи више индивидуалног приступа, боље праћење напредовања и правовремено уочавање проблема.
Нове обавезе – без нове плате
Пре више од деценије, школама је наметнута инклузија као обавезна пракса. Иако инклузија захтева значајно додатно време, енергију и припрему, наставници нису добили никакву финансијску надокнаду за тај рад. Понекад се чује да је то „део мисије“, али у сваком озбиљном систему увођење нових обавеза подразумева и адекватну новчану компензацију. Неки наставници посегли су за судским тужбама, и добили новац који им је припадао за додатни рад, али огромна већина није добила ништа.
Критеријуми све блажи, притисци све већи
Наставници раде у амбијенту у којем су дисциплински стандарди значајно смањени у односу на раније деценије, казне за нарушавање дисциплине су благе, некада готово да и не постоје, а критеријуми оцењивања све више личе на Деда Мраза. Истовремено, јавност често очекује да се „оцене деле“ шаком и капом, без строге провере знања, што урушава и ауторитет наставника и квалитет образовања. Примери неких школа, у којима је значајан број ученика виших разреда основне школе чак био елементарно неписмен, или једва писмен, а просек оцена на нивоу школе већи од четворке, то јасно показују.
Мисија није изговор за сиромаштво
Често се од наставника очекује да раде „из љубави“ и „због мисије“. Али, мисија није замена за пристојну плату. Та реч често подразумева јефтину демагогију. Свака професија, од пекара и инжењера до професионалних спортиста и политичара, треба да има осећај друштвене одговорности. Разлика је у томе што професионални спортисти могу пристојно да живе од свог рада, док се политичар, уместо да личним примером покаже пожртвованост, често енормно обогати током мандата.
Насупрот томе, наставник, и након три деценије рада, остаје у финансијској зони сиромаштва, а куповна моћ му је често мања него на почетку каријере. У свету, међутим, постоје примери политичара који су након мандата имали мање него пре њега, али код нас је такве готово немогуће наћи. Чак и свећом. Јавност не реагује на овакве феномене, у стању је да прозива наставнике, користећи често непримерен и увредљив речник, док за политичаре има став, вероватно наслеђен још из пустих турских времена, по коме ниси способан ако се не обогатиш док си на власти. То је тако нормално и природно.
Потреба за другачијом борбом
Незадовољство наставника је оправдано, али начин борбе за веће плате мора бити промишљен. Штрајкови који смањују наставницима плату, а не доносе промене, нису решење.
Наставници који имају уштеђевину или чији супружници добро зарађују, то могу да издрже. Али шта је са онима који живе само од просветне плате? Како ће они преживети „бунт“? Да ли се у позадини крије идеја да у просвети може да ради само онај ко већ има, а не онај ко зна, уме и може? Да ли је то пут ка прикривеној селекцији кадрова?
У неким далеким земљама, сазнајемо преко друштвених мрежа, просветари редовно штрајкују када треба да се оствари уштеда у буџету који је „пренапрегнут“. Зашто баш просветари, који су већ међу најсиромашнијима, морају да се жртвују? Зашто се терет не пренесе на оне који имају више, попут приватних компанија које су од тог истог буџета често имале највише користи? Зашто узимати од оних који немају, уместо од оних који имају? Чему та Суперхик логика у овим далеким земљама? Тога код нас, на срећу, нема.
Образовање је најскупља и најисплативија инвестиција једне државе. Али као и свако семе, оно ниче само ако се негује – знањем, пажњом и праведним вредновањем оних који га преносе. Наставник који живи на ивици егзистенције није у могућности да свој посао обавља са пуним потенцијалом, а друштво које се помири са тим да су његови учитељи сиромашни, заправо се помирило и са сопственим заостајањем. Ако желимо децу која ће сутра бити бољи и способнији стручњаци и одговорнији грађани, морамо почети од тога да наставнику обезбедимо достојанствен живот. Јер квалитетно образовање кошта – а неквалитетно, на крају, кошта много више.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора
Ставови у рубрици ”Лични став” су, као што и сам назив рубрике каже – лични и не одражавају нужно ставове редакције.