Vrednost jednog društva najbolje se meri odnosom prema obrazovanju. A odnos prema obrazovanju, u velikoj meri, ogleda se u odnosu prema onima koji ga nose – nastavnicima. Danas, međutim, u Srbiji svedočimo paradoksu: od nastavnika se očekuje da budu enciklopedije znanja, vrsni pedagozi, stalno kreativni, sposobni da zainteresuju decu u vremenu kratke pažnje i digitalnih iskušenja, spremni da rešavaju i vaspitne i socijalne probleme, a da za to primaju platu koja je generalno, ispod državnog proseka zarada.
U razvijenim zemljama, plate nastavnika u javnom sektoru najčešće su na nivou državnog proseka ili ga premašuju, a u privatnom sektoru, koji je tamo snažan i razgranat, nastavnici zarađuju i više. Kod nas, situacija je obrnuta – nastavnici se, ukoliko žive isključivo od školske plate, nalaze na dnu socijalne lestvice i sve češće više ni formalno ne pripadaju srednjoj klasi.
Nepovoljan uporedni položaj
Srbija godinama izdvaja ispod 3,5% BDP-a za obrazovanje, dok je u razvijenim zemljama taj procenat oko 5%, a u nekim, poput Švedske, ide i do 7%. U poslednjoj godini, pre svega zbog visokog obrazovanja, izdvajanja su prvi put posle niza godina premašila 4% BDP-a, ali je to i dalje značajno manje od razvijenih zemalja. Pri tome, treba imati u vidu da je njihov BDP višestruko veći od našeg, što znači da je realna razlika u sredstvima za obrazovanje još veća.
Više učenika, manje uslova
Dok se u evropskim školama prosečan broj učenika u odeljenju kreće između 15 i 20, kod nas je dozvoljeni maksimum 28, a nekad i više. Ovaj podatak direktno je suprotstavljen argumentu da nastavnika ima previše, kako se ponekad tvrdi u javnosti, već govori o tome da ih ima premalo u odnosu na potrebe kvalitetnog rada. Manji broj učenika u odeljenju znači više individualnog pristupa, bolje praćenje napredovanja i pravovremeno uočavanje problema.
Nove obaveze – bez nove plate
Pre više od decenije, školama je nametnuta inkluzija kao obavezna praksa. Iako inkluzija zahteva značajno dodatno vreme, energiju i pripremu, nastavnici nisu dobili nikakvu finansijsku nadoknadu za taj rad. Ponekad se čuje da je to „deo misije“, ali u svakom ozbiljnom sistemu uvođenje novih obaveza podrazumeva i adekvatnu novčanu kompenzaciju. Neki nastavnici posegli su za sudskim tužbama, i dobili novac koji im je pripadao za dodatni rad, ali ogromna većina nije dobila ništa.
Kriterijumi sve blaži, pritisci sve veći
Nastavnici rade u ambijentu u kojem su disciplinski standardi značajno smanjeni u odnosu na ranije decenije, kazne za narušavanje discipline su blage, nekada gotovo da i ne postoje, a kriterijumi ocenjivanja sve više liče na Deda Mraza. Istovremeno, javnost često očekuje da se „ocene dele“ šakom i kapom, bez stroge provere znanja, što urušava i autoritet nastavnika i kvalitet obrazovanja. Primeri nekih škola, u kojima je značajan broj učenika viših razreda osnovne škole čak bio elementarno nepismen, ili jedva pismen, a prosek ocena na nivou škole veći od četvorke, to jasno pokazuju.
Misija nije izgovor za siromaštvo
Često se od nastavnika očekuje da rade „iz ljubavi“ i „zbog misije“. Ali, misija nije zamena za pristojnu platu. Ta reč često podrazumeva jeftinu demagogiju. Svaka profesija, od pekara i inženjera do profesionalnih sportista i političara, treba da ima osećaj društvene odgovornosti. Razlika je u tome što profesionalni sportisti mogu pristojno da žive od svog rada, dok se političar, umesto da ličnim primerom pokaže požrtvovanost, često enormno obogati tokom mandata.
Nasuprot tome, nastavnik, i nakon tri decenije rada, ostaje u finansijskoj zoni siromaštva, a kupovna moć mu je često manja nego na početku karijere. U svetu, međutim, postoje primeri političara koji su nakon mandata imali manje nego pre njega, ali kod nas je takve gotovo nemoguće naći. Čak i svećom. Javnost ne reaguje na ovakve fenomene, u stanju je da proziva nastavnike, koristeći često neprimeren i uvredljiv rečnik, dok za političare ima stav, verovatno nasleđen još iz pustih turskih vremena, po kome nisi sposoban ako se ne obogatiš dok si na vlasti. To je tako normalno i prirodno.
Potreba za drugačijom borbom
Nezadovoljstvo nastavnika je opravdano, ali način borbe za veće plate mora biti promišljen. Štrajkovi koji smanjuju nastavnicima platu, a ne donose promene, nisu rešenje.
Nastavnici koji imaju ušteđevinu ili čiji supružnici dobro zarađuju, to mogu da izdrže. Ali šta je sa onima koji žive samo od prosvetne plate? Kako će oni preživeti „bunt“? Da li se u pozadini krije ideja da u prosveti može da radi samo onaj ko već ima, a ne onaj ko zna, ume i može? Da li je to put ka prikrivenoj selekciji kadrova?
U nekim dalekim zemljama, saznajemo preko društvenih mreža, prosvetari redovno štrajkuju kada treba da se ostvari ušteda u budžetu koji je „prenapregnut“. Zašto baš prosvetari, koji su već među najsiromašnijima, moraju da se žrtvuju? Zašto se teret ne prenese na one koji imaju više, poput privatnih kompanija koje su od tog istog budžeta često imale najviše koristi? Zašto uzimati od onih koji nemaju, umesto od onih koji imaju? Čemu ta Superhik logika u ovim dalekim zemljama? Toga kod nas, na sreću, nema.
Obrazovanje je najskuplja i najisplativija investicija jedne države. Ali kao i svako seme, ono niče samo ako se neguje – znanjem, pažnjom i pravednim vrednovanjem onih koji ga prenose. Nastavnik koji živi na ivici egzistencije nije u mogućnosti da svoj posao obavlja sa punim potencijalom, a društvo koje se pomiri sa tim da su njegovi učitelji siromašni, zapravo se pomirilo i sa sopstvenim zaostajanjem. Ako želimo decu koja će sutra biti bolji i sposobniji stručnjaci i odgovorniji građani, moramo početi od toga da nastavniku obezbedimo dostojanstven život. Jer kvalitetno obrazovanje košta – a nekvalitetno, na kraju, košta mnogo više.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora
Stavovi u rubrici ”Lični stav” su, kao što i sam naziv rubrike kaže – lični i ne odražavaju nužno stavove redakcije.