Svako od nas poznaje tu jednu učiteljicu koja, kada škola ostane bez papira za fotokopiranje, svrati u prvu knjižaru, kupi paket papira i nastavi da radi. Znamo je i po tome što od svih onih koji rade u nekim firmama traži da ni skučajno ne bacaju papire koji su s jedne strane iskorišćeni. Iskoristiće ih ona s druge. Poznajem više od jednog nastavnika koji nosi sopstveni laptop na posao jer u zbornici postoji jedan računar za dvadesetak nastavnika. O tome da ubruse, sapun i markere donose roditelji, suvišno je i govoriti.
Ovo nisu izuzeci. Ovo je, nažalost, prihvaćeno kao normalno. Obrazovni sistem u Srbiji ne stoji (koliko toliko) na nogama zahvaljujući državi ili strategiji razvoja obrazovanja. Stoji zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca koji su odlučili da ne odustanu, iako im je za to dat svaki mogući razlog.
Kreda kao vrhunska tehnologija
Dovoljno je otvoriti vrata prosečne škole van velikih centara pa da se suočite sa prizorom koji bi u bilo kojoj ozbiljnoj zemlji u 21. veku bio gotovo skandal, a kod nas je svakodnevica: učionice bez klima uređaja u kojima temperatura leti prelazi 30 stepeni; čučavci umesto sanitarnih čvorova; kreda kao osnovno nastavno sredstvo u eri veštačke inteligencije. Dok se, ironično, neprestano govori o značaju digitalizacije, mi kao da smo preskočili jedan ceo veliki korak u procesu razvoja civilizacije – zove se vrata na toaletu i sapun.
Nastavnici i učitelji godinama od svog novca finansiraju ono što bi, elementarno, trebalo da obezbedi poslodavac – papir, tonere, markere, ponekad i sam štampač. Deca dele računare, škole dele budžete koji ne pokrivaju ni osnovnu higijenu, a kamoli savremenu nastavu. Kada škola uđe u blokadu računa, dešava se da nestane i toalet papira, pa nastavnici i roditelji sami organizuju donacije da bi deca imala uslov za elementarnu higijenu.
U pitanju je sistemski obrazac koji traje decenijama, i koji je toliko normalizovan da smo potpuno prestali da ga tumačimo kao anomaliju. Odmahnemo glavom, kažemo, strašno, gledamo fotografije iz Finske, Norveške, pa i Slovenije i kažemo ”ovde nikad neće biti tako”. I to prihvatimo.
Kada entuzijazam postane jedini resurs
Ono što me kao nekoga ko prati ovu temu godinama najviše brine nije sâm nedostatak resursa, koliko činjenica da je sistem naučio da računa na to da će neko drugi popuniti prazninu. Da će nastavnik, iz ljubavi prema poslu ili osećaja odgovornosti prema deci, sam nabaviti ono što nedostaje. Da će direktor, roditelj ili neki donator popuniti rupu u budžetu. Entuzijazam je postao stavka u neformalnom finansijskom planu obrazovanja – nevidljiva, neplaćena i neograničena.
Ali ona ima granicu. Vidimo to i u podacima.
Istraživanja pokazuju da značajan deo nastavnika ozbiljno razmišlja o napuštanju profesije, i to ne isključivo zbog niskih plata, već zbog kombinacije faktora – neadekvatnih uslova rada, neprimerenog ponašanja prema njima, lošeg balansa između posla i privatnog života, te osećaja da su prepušteni sami sebi.
U Srbiji, tome se pridružuje i specifičan, dodatni pritisak: procene govore o desetinama hiljada nedostajućih nastavnika, dok se istovremeno beleže slučajevi suspenzija i otkaza prosvetnih radnika zbog, uslovno rečeno, „nepodobnosti“ – bilo da je reč o kritičkom mišljenju, podršci kolegama ili jednostavno nespremnosti da ćute. Ministarstvo je čak najavilo da će pojedina nastavnička zanimanja, poput matematike, fizike ili hemije, proglasiti deficitarnim zanimanjima, što je, kada malo bolje razmislite, priznanje da smo predmete od kojih zavisi budućnost privrede i nauke doveli do ruba opstanka kadra koji ih predaje.
Roditelji kao dodatni teret, ne saveznici
Tu je i druga strana pritiska, ona koja se ređe imenuje glasno: odnos prema nastavnicima u samim školama, ali i od strane dela roditelja. Umesto partnerstva – jer nastavnik i roditelj bi, u zdravom sistemu, trebalo da budu na istoj strani, sa istim ciljem – sve češće imamo odnos nadzora, sumnjičenja, pa i direktnog pritiska. Snimanje časova, prijave zbog ocena, pritisci direktora koji su, umesto da štite nastavnika, sami deo lanca discipline i poslušnosti. Ne čudi onda što nastavnici prijavljuju usamljenost u poslu koji bi, po definiciji, trebalo da bude najkolektivniji od svih – jer se odvija u zajednici, za zajednicu i sa zajednicom.
Ali upravo zato što je njihova posvećenost tako vredna, ne smemo dozvoliti da postane izgovor za dalje zapostavljanje sistema.
Sistem koji funkcioniše zahvaljujući ljudima koji ulažu sopstveni novac, vreme i živce da bi deca imala normalne uslove za učenje – nije stabilan sistem. To je sistem na aparatima, gde su aparati, ironično, sami nastavnici. A svaki aparat, koliko god posvećen bio onome koga održava u životu, ima granicu izdržljivosti.