Трагедија која се догодила 3. маја 2023. године потресла је Србију до темеља, а у данима који су уследили, образовни систем добио је своје „решење“ – оцену из владања која од новембра 2023. улази у просек ученика, али тек од шестог разреда основне школе. Мера која, на папиру, звучи логично: ако дете зна да ће лоше понашање утицати на његов успех, можда ће размислити два пута пре него што уради нешто погрешно. Али да ли је све тако једноставно?
Правни оквир: Прецизност која крије замке
Када је реч о правној страни приче, систем је на први поглед добро осмишљен. Правилник о оцењивању детаљно дефинише критеријуме: од извршавања школских обавеза, преко односа према вршњацима и наставницима, до поштовања имовине и животне средине. Има ту и математике – осам неоправданих часова доноси четворку, петнаест часова тројку, двадесет пет двојку, а са 26 и више – гарантована јединица.
Но, иза те прецизности крије се основна дилема: Владање се оцењује најмање два пута у полугодишту, а коначну оцену одређује одељењско веће на предлог разредног старешине, при чему се сви наставници морају сложити. Како постићи конзистентност кад сваки наставник има сопствену перцепцију шта значи „примерно понашање“?
А онда ту је и бирократија. Да би разредни старешина смањио некоме оцену из владања, мора да организује више састанака и напише можда и двоцифрен број извештаја. Резултат? Многи наставници ће једноставно одустати од процедур е и дати пролазну оцену, не зато што дете заслужује, већ зато што немају енергије да се боре са административним лавиринтом.
Психолошка димензија: Када казна постане проблем
Драган Попадић, професор социјалне психологије на Филозофском факултету у Београду и један од водећих стручњака за насиље у школама, објашњава да се насиље често користи како би се успоставио доминантан положај у групи, у овом случају у оквиру одељења. Он указује да наставници често не успевају да реше проблем, већ само одрже предавање насилнику или покушају да то „забашуре“, што доводи до тога да дете које трпи насиље још више страда.
Проблем оцењивања владања лежи у чињеници да оно не адресира узроке проблемског понашања. Ученик који долази из дисфункционалне породице, који је сам жртва насиља код куће, или који има непрепознате психолошке проблеме – неће престати да се лоше понаша зато што ће добити јединицу из владања. Напротив, та оцена може постати додатни фактор фрустрације и стигматизације.
Попадић истиче да насиље долази „одозго“, тврдећи да оно постаје друштвена вредност јер се шаље порука да су поједини насилници заштићени и да за њих правила не важе. У таквом контексту, деца и млади насилничким понашањем желе да обезбеде себи место међу „насилном елитом“ – међу онима којима је насиље дозвољено.
Може ли бројка променити понашање?
Кључно питање које треба поставити није да ли је добро оцењивати владање, већ да ли та оцена може реално да смањи насиље у школама. Истраживања показују комплекснију слику.
Попадић сматра да свака школа треба да има тим за борбу против насиља у ком ће бити људи који су обучени и компетентни, али и који знају да траже помоћ када им треба. Проблем је што се школе често боје лошег публицитета и не траже помоћ споља.
Након трагичних догађаја у мају 2023, Попадић је упозорио да друштво треба да добије поруку да је систем довољно јак да се носи са кризом, наглашавајући важност пружања прилике деци да изнесу своја осећања и страхове, уз осигуравање стручне помоћи за озбиљније трауматизоване.
Међутим, Попадић оцењује да су мере донете након трагедија углавном рестриктивне, док оно што је заиста потребно – побољшање атмосфере у школама, повећана сигурност, спречавање културе неуважавања и примитивности која постоји у друштву – остаје на маргини интересовања надлежних.
Шта кажу подаци?
Анализа показује да је, упркос читавом низу мера које су примењене у претходном периоду (пре и након мајских трагедија), учесталост насиља у школама остала на приближно истом нивоу. Овај налаз је можда најјачи доказ да постојеће мере, укључујући и оцену из владања, нису успеле да доведу до смањења стопе насиља.
У Србији је ситуација алармантна: 45% средњошколаца је било жртва насиља у школи током свог школовања, а 13% у току текуће школске године. Још више забрињава то што је око 55% младих било сведок насиља у школи у текућој години, са најчешћим облицима као што су исмијавање и омаловажавање (71.8%), оговарање и ширење лажи (54.4%).
Проблем није само у насиљу, већ и у реакцији: највећи проценат младих сматра да их се насиље „не тиче и да не треба да реагују“ (38%), док је само 8% младих пријавило насиље.
Да ли постоји алтернатива?
Стручњаци се слажу да репресивне мере имају ограничену ефикасност. Уместо фокусирања искључиво на казне, потребан је холистички приступ који укључује:
Превенцију, не само реакцију – развој социјалних и емоционалних компетенција код ученика, рад на емпатији, конфликтном решавању проблема и изградњи позитивне школске климе.
Стручну подршку – адекватну психолошку помоћ како за жртве тако и за починиоце насиља. Починиоци насиља нису нужно „лоша деца“, већ се често и сами боре са одређеним изазовима – проблемима у породици, осећајем неприхваћености или непрепознатим психолошким потешкоћама.
Системске промене – смањење бројности одељења, повећање броја психолога и педагога у школама, и обуку наставника за препознавање и реаговање на ране знаке насиља.
Рад са родитељима – не само њихово кажњавање казном од 100.000 динара (која, узгред, никад ником у Србији и није одређена, ни у ком износу), већ и стварну подршку у васпитању и образовању њихове деце.
Укључивање других институција – Увек ће бити оних родитеља који не прихватају своју одговорност и не желе да сарађују. Овде је неопходна ефикасна реакција социјалних службих које неће одуговлачити или гурати проблем под тепих.
Закључак: Бројка није решење
Оцена из владања као део просека можда има своје место у образовном систему, али као изолована мера, она је недовољна и потенцијално контрапродуктивна. Она не адресира дубље узроке насиља, може допринети стигматизацији већ маргинализованих ученика, и ствара административно оптерећење које одвраћа наставнике од ефикасног деловања.
Попадић је директан: примена постојећих и новодонетих мера је недоследна, и доношење нових мера неће уродити плодом уколико се зна да се мере које већ постоје примењују селективно.
Насиље у школама је симптом ширег друштвеног проблема. Док се тај шири проблем не адресира – од културе насиља која прожима јавни дискурс, преко недостатка потпоре породицама, до системских проблема у образовању – бројке на сведочанству неће променити ништа суштинско.
Школе нису фабрике које производе добре оцене, већ заједнице које требају да негују здраве, емпатичне и одговорне младе људе. И за то је потребно много више од једне оцен е на сведочанству.