Očevi, ne dozvolite da u svom sopstvenom filmu igrate sporednu ulogu

Nedavno sam imao veliko zadovoljstvo da razgovaram sa Željkom Kurjački. Ona je psihoterapeut, bloger, princeza, ratnik, ćerka, zaštitnik, preduzetnik… Kao psihoterapeut najviše se bavi problemima samopouzdanja i pozitivnog doživljaja sopstvenog tela, fizičkog izgleda, zdravlja, a potom i psihologijom traume.

Ako bih morao da je opišem jednom frazom, kako zbog svoje smelosti da se bavi kako kompleksnim oblastima, tako i zbog lakoće kojom predstavlja svoj rad u javnosti, rekao bih da je Željka hrabra Merida srpske psihoterapije.

• Željka, danas je nekako uobičajeno da se otac posmatra kao dodatak porodici, nešto bez čega se može. Da li smatrate da je otac bitna figura u odrastanju dece?

Mnogo mi se dopada što govorite o očevima i njihovoj ulozi u detetovom životu. Mislim da je hrabro govoriti o tome. Primetila sam da, kada se kaže da očevi imaju važnu ulogu u životu dece koju majke ne mogu da zamene, ponekad se nailazi na ljutite reakcije čitateljki. Ponekad majke to dožive kao da se njihov značaj za dete na neki način umanjuje ako se kaže da su očevi jednako važni za zdravo odrastanje deteta. Ako se priča o dobrim, požrtvovanim, preumornim, neopravdano skrajnutim i obespravljenim očevima, to ne znači da se uloga majki i sve što majke čine za dete nipodaštava.

Dete može da odraste savršeno zdravo i srećno odrastajući samo sa majkom. Ali ne bismo trebali stvarati sliku da je u savršenim okolnostima za dete majka dovoljna. Netačna pretpostavka da je majka detetu prirodno potrebnija nego otac je idealno tlo za razvoj osećanja krivice. Tada majke veruju da nikad nisu dovoljno dobre jer je njihov uticaj tako presudan. Svaki njihov postupak se tada posmatra pod lupom. A za dete majka isto tako postaje izvor osećanja krivice jer ono zna da nikada neće moći da bude toliko dobro ni prema njoj ni prema svojoj deci koliko je to majka bila prema njemu.

Znate, kad bih trebala da pričam o svojoj majci, da nabrojim šta sam sve od nje naučila i da je ovako javno pohvalim, uradila bih to bez problema. I pri tome ne bih imala utisak da hvaleći nju na neki način umanjujem značaj svega onoga što je moj otac uradio za mene. Ali sada kada želim da napišem sve divne stvari koje sam naučila od svog oca, nekako osećam nelagodu prema majci. Kao da hvaleći njega neću govoriti o tome šta me je on naučio, već šta me je majka propustila da nauči. Osećanje krivice je moćan regulator ponašanja. Kada se, na primer, rodi dete koje je bolesno ili ima neki invaliditet, majka je (naravno neopravdano) opterećena osećanjem krivice, veruje da je na njoj da sama pruži što bolju negu detetu, da što više poštedi drugu svoju zdravu decu, da ne „osete“ i da ne „trpe“. Ona, iz osećanja krivice ili iz straha za dete, odguruje oca od deteta. Otac uzima ulogu fizičkog radnika, snabdevača itd, ali ne nekog ko se direktno bavi detetom. Dešava se da majke stvore simbiotsku vezu sa detetom toliko jaku da tu više nema mesta ni za koga drugog. Ukoliko suprug u toj situaciji odluči da napusti ženu najčešće nailazi na optužbe od strane sredine da je bezosećajan, sebičan, jer je napustio ženu kad mu se rodilo bolesno dete. Naravno da postoje ljudi koji su zaista takvi, sebični i površni, koji jednostavno odlaze tražeći lepšu porodicu ili odlaze jer ne žele napor. Ali za neke dobre očeve bi se moglo reći da su pre izgurani iz porodice nego da su je napustili. Nije tu bilo mesta za njih ni da budu supruzi ni da budu očevi i oni odlaze jer zaista ne znaju šta drugo da rade.

• Ako je čovek biće zajednice, onda je ljubav bazična potreba svakoga od nas. U tom smislu i otac i majka bi trebalo da podjednako vole dete?

Zabluda je da je ljubav prema sopstvenom detetu prirodno data. Ona se i kod majki i kod očeva razvija vremenom. Većina majki razvija ljubav prema bebi dok je ona u stomaku, dok je zamišlja kako će izgledati, a najintenzivnije kada oseti da beba počinje da se pomera. One imaju tu prednost što bebe nose u svom stomaku devet meseci. Ali i tada većinu majki iznenadi sopstveni nedostatak emocija kada prvi put ugledaju svoju bebu. Neke mame kažu da su osećale kao da im je neko dao tuđe dete. Ipak je potrebno malo vremena da se osećanja razviju. Veza sa detetom se, kasnije, intenzivno razvija kada beba počne da uzvraća osmeh ili da na neki drugi način komunicira sa roditeljima. Zato očevima često treba više vremena nego majkama da se „priviknu“ na novorođeno dete, da razviju osećanja prema njemu. Očevi ponekad ni ne dobiju priliku da razviju čvrst emotivni odnos sa detetom.

• Pored tih „prirodnih prednosti“ koje majka ima, deluje mi da u se većini današnjih medija, uloga oca i dečaka predstavlja kao infantilna u odnosu na majke i ćerke. Na primer u crtanim filmovima kao što su Mulan, Zaleđeno kraljevstvo, Hrabra Merida, Pepa Prase, Rio, Zootropolis…

Uloga oca u vaspitanju je još uvek potisnuta u pozadinu, ali mislim da se stvari menjaju upravo zahvaljujući ljudima kao što ste vi koji svojim radom utiču na to. Ne znam koliko je moguće uticati na one očeve koji rado prebacuju na majke sav teret vaspitavanja deteta, ali verujem da se mnogo može učiniti za one očeve koji ne žele da budu skrajnuti u pozadinu, ali koji su nesigurni u to šta je njihova uloga i koji su možda obeshrabreni ženskim autoritetom u vaspitanju dece.

Otac je bitna figura u odrastanju deteta jednako koliko i majka. Deca koja su odrastala samo uz majku mogu biti savršeno zdrava i srećna (jednako kao i ona koja su imala samo oca). Ali lišavati dete čvrste emotivne veze sa ocem kad je on tu i voljan da bude otac je velika šteta i gubitak za dete. A to se dešava tako što majke preuzimaju glavnu ulogu, a očevi se poslušno povlače u pozadinu. Majke su često te preko kojih dete komunicira sa ocem. Majka se nameće između oca i deteta i „tumači“ ocu šta neki detetov postupak znači, šta je dete reklo njemu ili o njemu, a detetu šta mu je otac poručio i šta je otac nekim gestom mislio. Majka više vremena provodi sa detetom i sve ga bolje upoznaje kako vreme prolazi, dok se otac vremenom sve više oseća skrajnut i otuđen od deteta. I na kraju se zaista ne poznaju i potreban im je „prevodilac“.

• Kroz svoje nastupe u medijima vi delujete kao veoma hrabra osoba. Koliko je to vaša zasluga, a koliko vaših roditelja?

Hvala vam. Ako je to zaista istina, onda mislim da su dve poruke roditelja, koje su mi dali svojim primerom, zaslužne za to. Jedna je da je jedino bitno da govorim ono u šta zaista duboko verujem i što je meni važno. Nije bitno da li je to popularno mišljenje ili nije.

Nije bitno koliko će se ljudi uvrediti, prepoznati, smatrati da nisam u pravu, ismejati me, izgrditi me. Može da se živi i bez reputacije. Ali sa uprljanom savešću i izneverenim sopstvenim idealom integriteta teško. I da, kada pomislim da nisam u pravu jer je nemoguće da tolika većina ljudi greši, treba da znam da po pitanju većine stvari većina ljudi uglavnom greši. Roditelji su mi obezbedili dovoljno bazične ljubavi prema sebi da mogu da govorim ono u šta verujem čak i ako nemam nijednog istomišljenika.
Druga je da je u redu praviti greške. U redu je pogrešiti, predomisliti se, počistiti za sobom. Ako su ti stavovi po nekim pitanjima jednako čvrsti kao pre petnaest godina, onda nisi uopšte napredovao. Nisi ništa naučio o pogledima koji su suprotni tvom (jer da jesi, tvoj stav bi bio blaži), što znači da ni o pitanju koje zastupaš nisi ništa novo naučio. Greške nas uče gde su nam nedostaci i gde su nam slabe tačke. Naravno, najteže je oprostiti sebi greške koje ponavljaš ili one koje si napravio zbog nemara ili lenjosti. Ali ljutnja na sebe može da bude veoma zdravo i motivišuće osećanje. Ljutnja je odličan pokretač.

• Na koji način je vreme provedeno sa ocem definisalo vaš odnos sa sadašnjim partnerom?

Očevi svakako oblikuju našu sliku idealnog partnera. Sa tatinim osobinama i ponašanjem koje prepoznamo kod drugih ljudi osećamo se „kod kuće“.
Ja imam sreću da mi je otac dao odličan primer. Oduvek sam kod njega volela njegovu sposobnost da bude potpuno prisutan u sadašnjem trenutku, zainteresovan za ono što se dešava sada oko njega, neopterećen „šta ako“ strahovima za budućnost i „da sam samo“ kajanjima iz prošlosti. On teške emocije koristi kao vetar u leđa, kao podsticaj da se menja i da bude bolji. Njemu su strahovi, brige, kajanja i tuge uvek sluge, nikad gospodari. Njegovu sposobnost da popravi sve, svaku igračku koja mi se ikad pokvarila. Ali i njegovu potpunu nesposobnost da i danas svrati kod mene na kafu, a da mi ne popravi bar nešto u stanu, zategne neki razlabavljen šraf ili zameni sijalicu. Dok sam odrastala bila sam pomalo introverta, moje prirodno stanište je bila moja soba, ali me je moj otac lako uspevao nagovoriti da izađem napolje. Dvorište nam je uvek bilo puno pasa, mačaka i ptica. Svi su imali imena.
Volim što ume i da popravi kola i da pomazi mače. I što uvek ima neke projekte i planove kojima se raduje. Jednom rečju, volim njegovu ljubav prema životu.
Sada kao odrasla, kada sam sve te osobine ponovo pronašla u drugom muškarcu, nisam imala izbora nego da se zaljubim u njega do ušiju.

• Koliko roditelj danas uopšte ima moć da bude roditelj? Čini se da ima mnogo drugih, moćnijih „roditelja“?

Roditeljstvo je lep, ali povremeno može da bude težak i dosadan posao. Deca mogu da budu naporna, a roditelji umorni. Tako mamama i tatama, opterećenim svakodnevnim brigama i obavezama, lako uspeva da decu prepuste Internetu i televiziji. Deca provode sate i sate nad bezličnim sadržajem na društvenim mrežama ili youtube-u.
Predškolska deca i deca u nižim razredima osnovne škole su prirodno najinteresantnije društvo koje se može poželeti. Njih uglavnom sve zanima – od čitanja knjiga, pravljenja kućica za ptice, pečenja kolača, sakupljanja insekata i različitog lišća, igranja „kobajagi“, vožnje u traktoru, plivanja u bazenu… Ali danas se deca sve više usmeravaju na sadržaje koji su zavodljivi, ali prazni, bez hranljive vrednosti, kao što su sadržaji raznih aplikacija, youtube-a, društvenih mreža. Ti sadržaji su im zanimljivi jer im pružaju zabavu bez potrebe da se ona sama angažuju u tome. Njihov mozak se lako privikne da bude pasivno zabavljan sadržajima, umesto da bude aktivan, kao što bi bio aktivan kad bi se igrala i angažovala svoju maštu i kreativnost. Dečiji mozak je najviše bio angažovan ranije, dok su deca igrala tako što su pravila čardake od šapurika, lutke od svile od kukuruza, kad su se igrala kuhinje uz pomoć peska i blata i banke pomoću istova i latica. Onda su došle kompleksne, već gotove, skupe igrače u kojima nema potrebe ni prostora da dete angažuje maštu. Sve što je trebalo je da se igračka uključi i ona radi. A sada imamo Internet koji od detetovog mozga traži još veću, potpunu pasivnost. Deca postaju dosadna i sebi i drugima. Ne traže da se igraju, već traže da budu zabavljena. A malo stvari ih može zabaviti. Svoju prirodno radoznalu ličnost svode na „veličinu naprstka“ , kako je to psihoterapeutkinja Meri Pajfer rekla.

• I kako onda?

Ali, srećom, to se lako menja. Roditeljstvo ne mora da bude dosadno i naporno ako u njemu ne zanemarujemo sopstvene želje. Upoznajte decu sa onim čime se bavite i što vas zanima, uključite ih, pričajte im o onome što vi volite da radite na njima zanimljiv način. Upoznajte svoje dete, otkrijte šta je njemu važno i zanimljivo. I što ga više upoznajete biće vam sve interesantnije.

Postavljajte mu pitanja, ali izađite iz uobičajenih okvira. Pitajte ga da je svemoćno šta bi uradilo. Koje bi tri želje poželelo od zlatne ribice. Ko mu je heroj. Kakva knjiga za decu još nije napisana, a trebala bi da bude. Kako izgledaju životinje koje ne postoje, a bilo bi baš lepo kad bi postojale. Šta bi uradilo da može na jedan dan da nosi plašt nevidljivosti. Šta voli kod svog najboljeg druga? Kad bi moglo da ima svog ličnog čuvara (životinju, čoveka ili nešto treće) kako bi taj čuvar izgledao? Koje bi sve natprirodne sposobnosti imao? Kada bi moglo da donese pravilo koje bi svi na svetu morali da poštuju, koje bi to pravilo bilo? Kada bi moglo da se vrati nekoliko godina unazad, kakav bi savet dalo svom mlađem sebi?
Roditelji imaju beskrajnu moć da budu roditelji. Oni nas uče da smo pametni, lepi, zanimljivi, dragi. Oni to rade tako što nam sve to govore, ali mnogo važnije od toga – oni to rade tako što se prema nama ponašaju kao da to jesmo. Govoriti detetu da je zdravo ne vredi mnogo, ako ga često upozoravamo da se skloni sa promaje, da ne pije hladnu vodu kad se oznoji. Mame mnogo pričaju sa decom i to je odlično, ali tate nekad pričaju premalo. Mame su često posrednici u komunikaciji deteta sa ocem, one tumače detetu tatine postupke i tati detetove. A za dete je važno da tatu razume na svoj način. Da sa tatom priča, da shvati njegova razmišljanja i njegove razloge.

• Stiče se utisak da su očevi opušteniji, ponekad možda i previše priznajem :), a da su sa druge strane majke te koje prezaštićuju. Šta je prava mera brige za dete?

Majke su ponekad prebrižne. One strahuju za dete, upozoravaju ga. Ako situacija može da bude opasna, one će reći nemoj da ideš, ne moraš, daj ja ću to umesto tebe. Mame mole da pazimo. Žele da se javimo da znaju da smo bezbedno stigli. Deca tako uče da je svet veoma opasno mesto i, još važnije, da oni u takvom svetu nisu sposobni da se snađu. Kada smo prebrižni prema deci, ona ne dobijaju priliku da nauče, da vide „svojim očima“ i osete na svojoj koži da nešto mogu. Tate često imaju drugačiji pristup. Tate jednako dobro vide opasnost kao i mame, ali veruju da dete nešto mora samo da prođe. Nekad mora da se povredi i da se uplaši. Deca uče da su sposobna kad vide da se greške mogu ispraviti, kad nauče kako da ih ispravljaju, kad vide da je njihovo telo sposobno da zaraste svoju kost i isceli oderano koleno.

• Često smo svedoci da je dete „kolateralna šteta“ u ratu koji jedan roditelj povede protiv drugog, i tipičan rezultat toga je razvod gde to dete „pripadne“, ako tako može da se kaže, majci. Kako nedomestiti nedostatak oca u tom slučaju?

Postoji nešto što majke ponekad rade, a što je nepravedno prema očevima i veoma štetno za dete. Majke iz ljutnje i povređenosti nekad govore ružno detetu (ili pred detetom) o njegovom ocu. Ovo se češće dešava ako su roditelji razvedeni, pa je na ženu spao gotovo sav teret roditeljstva. Neke majke (a često i majčini roditelji – detetovi baba i deda) ne sakrivaju ljutnju i razočaranost pred detetom. Dete vidi da je majka tužna i da plače i čuje da je tata za to kriv. Neka deca čuju rečenice: „Nije ni pitao za tebe, eto kakav je tvoj tata“, „Eto koliko te tata voli“. Majčina razočaranost detetovim pozitivnim odnosom prema ocu ne mora biti izrečeno verbalno, a najčešće i nije. Ako se dete vrati radosno nakon vikenda provedenog sa tatom, majka može da promeni temu ili prevrne očima ako dete poželi da ispriča neki lep događaj sa tatom. Promena teme, kiseo izraz lica, nedostatak pozitivne povratne reakcije, izostanak osmeha, nepostavljanje potpitanja i nepodsticanje na dalji razgovor su načini na koje se dete najčešće „ućutkuje“. Ono vremenom shvata da povređuje majku ako govori lepo o ocu i to u njemu stvara unutrašnji sukob. Ono je samim tim što provodi više vremena sa majkom uglavnom više i vezano za nju. U toj situaciji dete ne može da ostane objektivno. Svako pozitivno osećanje prema ocu tada budi u njemu osećanje krivice i osećaj da time na neki način izdaje majku.

Većina majki zna da je za dete dobro da ima lep odnos sa tatom, bez obzira na to šta one o njemu misle. Mnoge mame, iako su bile duboko povređene od strane bivših partnera, uspevaju da ne utiču na detetovu sliku o ocu, da ga podstiču i ohrabruju da provodi što više kvalitetnog vremena sa tatom. Ali nekad je to teško izvesti, prikriti svoju ljutnju ili razočaranje.
Neke majke iskreno veruju da je za dete dobro da „shvati kakav mu je otac“ i da se emotivno udalji od njega kako ne bi, prema majčinoj proceni, bilo dalje povređivano nekim očevim ponašanjima.
Neke mame iz svoje emotivne nezrelosti žele da se osvete bivšim partnerima tako što će dete pridobiti za sebe, obezhrabrujući očeve ili detetove pokušaje da se zbliže, ne razmišljajući o tome koliku štetu to nanosi detetu. Ako je malo, dete će tada neminovno početi da izbegava da odlazi kod oca, da ne želi da pusti mamu i plače kada ga ostave kod tate. Ili, ako je veliko, da postane hladno i zajedljivo prema ocu, da mu govori kako je on kriv što je mama nesrećna, što nemaju porodicu itd. Očevi, najčešće i sami opterećeni osećanjem krivice prema detetu zbog razvoda, osećaju bespomoćnost u takvim situacijama.
Majke, nenamerno, ozbiljno povređuju decu kada pokazuju nepoštovanje prema njihovom ocu. Dete mora imati priliku da izgradi dobar odnos sa ocem, ono ima pravo na to.

• I za kraj, šta možete da poručite današnjim očevima?

Da im ne treba odobrenje deteta, ni supruge da bi bili očevi. A ne treba im ni odobrenje psihologa, ni suda, ni medija. Niko ne može da im dozvoli ili ne dozvoli da deci promene pelene, posavetuju ih i da nauče kako da pričaju sa njima. Otac treba da zna da ono što on može da pruži detetu, njegov specifičan pogled na svet, njegovo životno iskustvo, njegov jedinstven odnos koji bi mogao da izgradi sa detetom, da to ne može niko da zameni. Dete ima pravo na sve ono što otac može da mu ponudi i očevi moraju biti glasniji i jači u borbi za svoje mesto u životu deteta. Nema instinktivne veze majke sa detetom, a da ne može da postoji ista takva veza deteta sa ocem. Majka rađa i doji dete, otac ga ne rađa i ne doji, i to je jedina prirodna razlika između njih. Sve ostalo su mistifikacije i kulturološki proizvedene razlike. Očevi ne smeju biti zaplašeni autoritetom majki u vaspitanju. Ne smeju dozvoliti da u svom sopstvenom filmu igraju sporednu ulogu.
Za portal Prvi put s ocem, Mirko Mitrović