Иде Нова година, време када маме објашњавају како су сви Деда Мразови на телевизији и улицама само неки људи који се претварају, а да онај прави доноси деци поклоне док спавају и да га никад нико није никада видео, сем тате који је само једном успео да види крај његовог огртача док је излазио из куће кроз прозор. Тај Деда Мраз остави поклоне испод јелке у кући, испод јелке у вртићу, али само оно што си желела и само ако си била добра те године.
Kолико ти лоше иде као родитељу, схватиш оног тренутка када у новембру припретиш деци да ћеш позвати Деда Мраза и испричати му колико се твоја деца неваљало понашају.
Моја ћерка има 5 година и за сваку Нову годину родитељи деце из вртићке групе се организују да деци купе поклоне. Деца те поклоне око Нове године узимају испод јелке, отварају и радују им се. Kад се моја ћерка прошле године на тај дан вратила из вртића и кад смо је питали шта је добила као поклон, она је одговорила: „Ми девојчице добиле смо даску за пеглање! Розе, на цветиће.” Било је ту сигурно и другачијих играчака, али то је био њен први одговор и њен најважнији утисак – даска за пеглање.
У вртићу нас сваке године чека обавештење о томе колико новца треба да се скупи за различите потребе, па тако и за новогодишње поклоне. Никада нас нико није питао за мишљење о томе шта треба деци купити – ни нас, ни друге родитеље, колико знамо, али нисмо имали ништа против да бира онај ко оде у куповину. Две маме које су куповале поклоне прошле године кажу да су консултовале васпитачице. Те исте године, када су девојчице добиле даску за пеглање, дечаци су добили ауто-ринг.
Генерално, не волим када играчке, као ни било шта друго, децу полно одређују, сврставају их у групе и удаљавају једне од других у различите делове собе у вртићу. Мислим да постоје играчке које су и те како интересантне и дечацима и девојчицама, као што су нпр. бојанке, различите коцке и слагалице. Исто тако, знам да не воле сви дечаци аутомобиле, а ни све девојчице кухиње и пегле. Нпр, имам супер другарицу чији синови имају мале веш машине и обожавају њима да се играју. Моја ћерка највише воли да има лук, стрелу, коња и змаја, али ће исто тако рећи да воли и даску за пеглање ако јој се то донесе као поклон, иако је никад у животу није видела, а поготово ако се сви око ње одушеве.
Kо жели да се игра пеглања?
На који начин пеглање развија дечју машту? За шта пеглање децу оспособљава осим за – пеглање?
Можда би било интересантно када бисмо раставили пеглу да видимо из чега се она састоји и како заправо ради. Даска за пеглање, на жалост, не нуди ништа од сличних сазнања.
Сви знамо значај игре за дечји развој. Она је круцијална за формирање дечјег разумевања света и ставова. Деца кроз игру уче о свету и о својој улози у њему. И дечацима и девојчицама треба да буде подједнако омогућено да развијају различите вештине. И исто као што рекламе на телевизији, произвођачи играчака и продавнице играчака сврставају играчке у одвојене категорије – једне за дечаке, друге за девојчице – то раде и родитељи и васпитачи.
Даска за пеглање ће је вероватно у једном тренутку у животу сачекати, што и не мора да буде случај, и зато је неопходно да јој сада, када је њен ум отворен и слободан, буду понуђене и неке друге опције. И то нико други не може да јој понуди осим нас, одраслих, оних који је воле и поштују као другарицу свог сина или као малу из комшилука.
Деца не излазе из наших стомака са планом о својим будућим каријерама или са идејама о томе шта ће радити, као и колико ће тај рад вредети и бити вреднован у друштву, али стереотипи у рекламирању играчака преносе се на стереотипе у каснијем, одраслом животу. Из стереотипних улога у које се уживљавамо као деца, неприметно клизимо у стереотипне улоге одраслих људи у стварном животу. Различита истраживања потврђују да деца већ у раном узрасту имају врло јасне идеје о томе који су послови мушки, а који женски. То су идеје које је врло тешко занемарити касније, када дође време да та деца, као одрасли људи, почну да раде.
Уосталом, док ово пишем, а моја ћерка се игра у кутку собе, и ја је питам да ли се игра аутићима у вртићу, она одговара: „Нееее, њима се увек играју дечаци. Аутићи су играчке за дечаке.” На моје питање да ли су дечаци користили даску за пеглање, одговара ми да је даска за пеглање играчка за девојчице. Смешкам јој се у том тренутку и оклевам са одговором.
Kада децу у игри делите по полу и поклањате једнима играчке које су „за дечаке”, а другима играчке које су „за девојчице”, то је као да сте направили две торте – једну за дечаке, а другу за девојчице и у зависности од тога ког сте пола, једете једну или другу торту. Није необично и да се јави условљен рефлекс – ако дуго гледате да само дечаци једу плаву торту, а ви и ваше другарице розе торту, нећете можда никада ни пожелети да окусите плаву. Јер, она је само за дечаке. Исто тако, ни дечаци неће јести розе торте. И тако губе наша деца, губимо ми – родитељи, губи друштво, губи читав свет. Полни стереотипи требало би да су давно превазиђени. За почетак, било би добро да не пратимо слепо оно што се говори у рекламама и да не ограничавамо игру нашој деци. Можда још, као бонус, да мало боље мућнемо својим главама и преиспитамо своје предрасуде којих, можда, нисмо ни свесни.
Моја ћерка ће следеће године изаћи из вртића и кренути неким другим путевима, али ће оно што је научила у вртићу остати у њој. Kолико ми је још времена остало да је уверим да она, као и сва друга деца, и дечаци и девојчице, има избор, да не постоје стварна ограничења, да она, као девојчица, може да се игра аутићима и да може да буде шта год пожели? Нисам сигурна, али нећу да губим време. Ове године, Деда Мраз ће мало боље промислити о томе какве поклоне дели.
Аутор: Сандра Ђурић-Милинов
Извор: letnjeigraliste.com