Nijedno svoje dete nisam učila kako da vozi bicikl. Nijedno od njih četvoro.
Pomagala sam, naravno. Stajala sam nagnuta iznad sedišta i pomagala da održe ravnotežu, dok su pronalazili balans i gurali pedale, ali moj suprug je bio taj koji bi pustio sedište i time i njih puštao da budu nezavisni u vožnji.Ovo nisam shvatila sve do trenutka kada sam htela da vežbam vožnju bez pomoćnih točkova sa svojim najmlađim detetom. Suprug je bio odsutan preko vikenda i kako sam mislila da je moj mali sin spreman, skinula sam pomoćne točkove i krenula da ga učim. Kada se suprug vratio sa puta, mirno je držao jednu ruku na leđima našeg sina i pridržavao ga nekoliko sekundi, a zatim ga pustio da ide sam. Tek tako, on je vozio sam.
I tada sam shvatila. Puštanje deteta mi je padalo teško.
Da se suprug nije vratio kući, verovatno bih i dalje trčkarala za sinom i njegovim biciklom – radije ga držeći, nego gledajući kako slobodno vozi. Da li se nekada pitate kako naučiti decu da urade teške stvari? Kako da se bore protiv straha, da žive hrabro i da se izbore sa tim teškim momentima? Imamo neke sjajne ideje za početak učenja.
Život je pun teških stvari. Pun. Teško je učiti da hodate kroz život. Odrastanje je samo po sebi izazov. Učiti da budete dobra supruga nije uopšte naivno, prilagoditi se ulozi majke je teško. Teško. Teško. Teško. Pa zašto ne bismo pripremili svoju decu da se uspešno bore sa tim teškim stvarima – da ne posustaju pod pritiskom? Zašto se ne bismo potrudili da im pružimo malo širi pogled na svet, a ne da vide samo ono što je pred njima, namerno ih, na taj način, trenirajući i opremiti ih jakim alatima za borbu sa teškim stvarima?
Navešću 5 stvari u odgajanju dece na koje želim da Vam obratim pažnju kako bi to bila deca borci.
- Pustite ih da naprave grešku
Zaista. Naš dom je teretana za život. Tako je i Vaš. Dom je mesto u kojem su deca voljena bez obzira na sve, mesto gde se ne procenjuju na osnovu nekih svojih rezultata i najbezbednije mesto za njihove uspone i padove i mesto na kome će naučiti šta je to potrebno da bi ponovo ustali i uspeli.
Kao glavni dobavljač zavoja i hladnih obloga, za jednu majku bi ovo moglo biti teško. Moja prirodna potreba je da ih zaštitim od svih oštrih ivica, da ih bodrim do uspeha i da nastavim da držim to sedište još neko vreme. Ali ovo im ne pomaže na duge staze.
Odeljenje u srednjoj školi ili na fakultetu, kao ni radno mesto na kome vlada oštra konkurencija nisu mesta na kojima naša deca treba da se susretnu sa ovim prvi put. Budite uporni i pružite svojoj deci mesto na kome će bezbedno zabrljati, pasti, naučiti šta su posledice i opraštanje i šta je potrebno da bi ponovo ustali i vratili se na put.
- Opremite ih
Gledajući decu kako se bore sa teškim zahtevima daje nam mogućnost da ih naučimo kako da se postave. Nedavno je moja ćerka upisala dvonedeljni kurs plivanja – nešto što je njoj sasvim novo. Iako je bila uplašena, veoma dobro se izborila sa prvom nedeljom. Pobedila je neke strahove i na kraju nedelje se veoma lepo zabavljala.
Međutim, nakon dugog vikenda, opet je počela da se boji časova i nije htela da nastavi sa plivanjem i druge nedelje. Kroz suze mi je rekla koliko mrzi plivanje. Ubrzo sam shvatila da to nema nikakve veze sa plivanjem. Bila je obuzeta strahom. Samo par dana pre toga je volela da pliva, a sada je verovala svojim strahovima. Ono što učim jeste da, bez obzira koliko iracionalan, neverovatan ili čak smešan bio nekome, strah je stvaran. Svi se nečega plašimo, ali kada se nađete upravo u tom strahu, on postaje Vaša stvarnost. Umanjivanje nečijeg straha nije od pomoći.
Sećam se da sam imala nastavnika matematike koji je smatrao da je sve u matematici tako lako. Naravno, njemu svaka čast, ali to ne menja činjenicu da to NIJE bilo lako za mene. Nikada. Borila sam se za svaku dobru ocenu iz matematike. Nikada nije ni postalo lako, ali mogla sam dovoljno dobro da naučim osnovno, da položim i da se oslobodim toga do kraja života. (Šalim se… Delimično.)
Istu strategiju sam iskoristila i za mog uplašenog plivača. Ne bi pomoglo ukoliko bih joj rekla da je plivanje zabavno i da nije strašno, ali naučiti je kako se borimo sa strahom, kako se borimo sa našim ubeđenjima koja nas mogu nadjačati je veoma korisno.
- Recite istinu
Trudeći se da preoblikujemo njihova osećanja i stavove, pokazujemo da ne bežimo od toga da su neke stvari teške. Teško je učiti da plivamo. Teško je čupati korov. Teško je održavati kuću. Sigurno da je tako, ali to ne znači da nećemo to uraditi. Što su moja deca starija, sve više pričamo o teškim životnim obavezama zato što one neće tek tako nestati. Pričamo o poslu koji radi njihov tata i o zadacima koje on tamo ispunjava. Pričamo o računima i porezima, o tome kako se nekad osećamo da smo tretirani bez poštovanja i pristojnosti.
Imate milion tema za priču – neraspoložena kasirka koju ste videli u prodavnici, koja ima loš dan, pričajte o tome sa decom. Građevinski radnik koji se preznojava ispod tog šlema, popričajte i o njemu. Priča o istinitim, stvarnim događajima, a ne bojenje svega u ružičasto, dovešće decu do toga da shvate da je težak rad deo života, a ne nešto od čega bežimo.
- Počnite da ih trenirate
Da li ste ikada razmišljali o tome da namerno detetu date da radi nešto njemu teško, nešto što ne bi radilo svojevoljno, kako bi naučili koliko vredi biti uporan? Namerno pomažite deci da razviju vernost i istrajnost.
Probajte da radite na nekom većem izazovu zajedno, kao porodica. Pomozite deci da učestvuju u razgovorima u kojima se ne osećaju prijatno ili ponudite izvinjenje, čak i kada se to čini čudno. Pokažite im kako da se odnose prema drugima ili kako izgleda kada moraju da se žrtvuju zbog nečega. Ovakve stvari ne dolaze prirodno kod dece ili čak i odraslih. Sa namerom ih provedite kroz sve to i dajte im mogućnosti i stvorite im okruženje u kome će moći da izvežbaju to. Budite sigurni da vide da i Vi radite isto.
Možete vežbati i sa kućnim poslovima. Ako je Vaša kuća kao i naša, onda postoji brdo poslova koje sa suprugom radite iz navike ili zato što je prosto brže i efikasnije da ih vi sami uradite. Ali, ako dozvolimo deci da odrade neki posao, tako će postati zreliji i odgovorniji. Dajte im da slože odeću, da zasade neku biljku, da srede kuhinju, da obrišu pod i da operu prozore. Naravno, što su stariji, mogu da obavljaju više poslova i tada možete i da im dajete izazovnije zadatke za koje će biti nagrađeni ako ih obave dobro. Ovo zahteva trud i nadzor i sa Vaše strane, ali polako, vremenom, će naučiti vrednost obavljenog posla i rada. I nadajmo se, Vaša kuća će biti sve čistija tokom ovog procesa!
- Ispratite čitav proces
Slično disciplinovanju, praćenje je ključni i često najteži deo roditeljstva. Nedavno, suprug je učio našeg sina odgovornostima i jednog jutra, pre odlaska na posao, rekao mi je: „Pričali smo sinoć o odgovornostima koje ima i rekao sam mu da očekujem da završi sa svojim obavezama dok se ja ne vratim sa posla. Molim te, nemoj ga podsećati da treba da uradi bilo šta.“ Da ga ne podsećam. Mogu li da Vam kažem koliko me je to ubilo, mene kao majku?
9:00 Poslovi nisu završeni.
11:00 Poslovi i dalje nisu završeni. Mislim da sam dobila tikove pokušavajući da ćutim. Srećom, pre nego što se suprug vratio sa posla, sve je konačno bilo obavljeno i moram iskreno da kažem, nisam podsećala svog sina na to. Ali ne ide uvek sve tako.
Ova obaveza roditelja, ova stvar „treniranje dece“, teška je. To je posao.
Volite neizmerno svoju decu i ako ste imalo kao ja, nekada ih vrlo lako pustite „sa udice“. Ali to nije hrabro roditeljstvo. Hrabro roditeljstvo zahteva od nas tačno istu stvar koju pokušavamo da naučimo svoju decu – donošenje odluka koje se ne baziraju na rezultat koji je sada dobar, već na rezultat koji na kraju želimo da postignemo. U ovom slučaju, to je da nam deca postanu odgovorni i sposobni ljudi.
Priredila: Aleksandra Ivković