Министарка за бригу о породици и демографију Милица Ђурђевић Стаменковски изјавила је да се, цитирамо „20 година води кампања против рађања деце у Србији“. То је, каже министарка, део глобалне агенде. Зато се, вели она, потенцира акушерско насиље, лоше стање у породилиштима и лоша храна. Зато се на томе упорно инсистира.
Ово би, драге маме које сте се икад у Србији породиле, требало да значи да све оно што сте доживеле у нашим породилиштима, заправо нисте доживеле, већ је део некакве агенде чији је циљ да се српска деца не рађају.
Истини за вољу, министарка није рекла да су услови сјајни, храна одлична и да акушерског насиља нема. Али, ако сте читали између редова, рећи да је све лоше о чему се говори и пише део агенде да се заустави рађање наше деце, заправо значи управо то – да вам се лоше ствари привиђају. Или макар да их ви преувеличавате, под утицајем зле агенде.
Тренутак у ком сам постала свесна да смо навикли да трпимо, дошао је кад сам се породила други пут. Био је царски рез, мој муж је чекао испред породилишта. После порођаја одведена сам у шок-собу, без права на телефон наредна два дана. Зато што је неко некад нешто снимао и објавио, забранили свима. То је било једно понижење. А онда, кад сам изашла из шок-собе на одељење, упркос царском резу, бригу о беби водила сам потпуно сама. Без икакве помоћи. Као и све маме у бејби-френдли породилиштима. Које су, да се разумемо, сјајна ствар. Кад имате нечију помоћ. Када не успевате да држите себе на ногама, а нема ко да вам дода бебу, нису ни најмање сјајне. Већ понижавајуће.
Муж ми је стигао у посету врло брзо и испричао нешто на шта би се већина људи вероватно насмејала.
„Кад си се породила, отишао сам код доктора и питао га – добро, шта сад ја да радим. Иди кући, рекао ми је. Па како да идем, шта ако јој нешто затреба? Не треба њој ништа, кратко је рекао доктор.“
И то је све што треба да знате о ставу према породиљама. О мајкама. О женама. Не треба њима ништа. И то је оно у шта покушавају да нас увере. Да је свака тежња за бољим заправо кампања којом неко ко нам жели лоше, покушава да нам наметне став да заслужујемо услове живота достојне човека. И отуд, рекла бих, ова изјава министарке да је све што се дешава агенда. Агенда којом, ваљда, покушавају да нас увере да заслужујемо достојанство?
Не може, драга министарка, никаква страна агенда да ме увери да сам користила чучавац и носила свој тоалет папир не тако давне 2016. кад сам се други пут породила. То сам доживела.
Не може ниједна кампања да ме убеди да сам из дома здравља изашла без обављеног прегледа и без дознака за боловање, у 7. месецу трудноће, зато што сам одлучила да трудноћу водим приватно, код другог доктора. Нису неки тамо странци одбили да ме приме на преглед, више пута. Јер докторка коју сам хтела „више не прима пацијенте“.
Није агенда крива ни што се на прегледе чека сатима, ни што се готово сви тестови додатно плаћају, ни за то што на порођај носимо буквално све што нам може затребати, од мрежастих гаћица, преко пешкира, до пелена за бебу.
Никакав запад, драга министарка, није ми пружио постељину пуну рупа, нити ми прстом показао на кревет у стању распадања, на који треба да легнем, свеже порођена.
Није ме агенда натерала да после порођаја тражим (приватно) бабицу која ће помоћи да дојим, јер нико у породилишту није хтео ни да ме погледа.
Не можете ме убедити да је било која зла кампања крива за то што ми је доктор рекао да не могу да рачунам на епидурал јер нема анестезиолога. Можда, ако баш будем имала „среће“, рекао је тада. И имала сам „среће“. Среће која није дошла сама. Да би на крају, кад се порођај завршио и ушивање ране почело, доктор рекао сестри: „У што је добро овако кад их ушивам под анестезијом, милина, не опиру се и не вриште.“ А ја сам одмах помислила – Боже, како ли је оним мајкама које нису имале „среће“?
Физичко насиље и отворене увреде нисам доживела. Али верујем мајкама које кажу да јесу. Свакој њиховој речи. И не, не можете ме убедити да су оне страни плаћеници с циљем да се у Србији деца не рађају. Па то су МАЈКЕ, оне су у породилиште и дошле да РОДЕ!
Али, није само порођај битан, драга министарка. Агенда је, ваљда, одговорна и што у домовима здравља нема педијатара, што у вртићима нема места за сву децу, што се све и једна ваннаставна активност плаћа из џепова родитеља.
То што нас уверавају да у школама буја вршњачко насиље, да су наставници демотивисани, да просвета одавно није резервисана за најбоље међу нама, да бахати родитељи прете и наставницима и другим родитељима, а да њихова деца могу некажњено малтретирати ваше, да ли је и то део покушаја да се у Србији заустави рађање? Да ли нам се и то – причињава?
Или заправо постоји, али не треба да нам смета? Правом патриоти, ваљда, не би сметало. Српска мајка рађала би и у њиви, и без доктора и не би много питала.
Али, срећа је наша што праве српске мајке све више знају шта заслужују, знају колико вреде и знају на шта не треба да пристају. И добро је што их више нико не може уверити да је нормално да се осећају повређено и понижено. Да је нормално да их ударају, вређају, да их хране саламом и корицом хлеба. Да су размажене што очекују више.
Српске мајке неће да ћуте. Ни на батине, ни на понижења, ни на увреде. Нарочито на оне које им вређају интелигенцију.
Јер знају да заслужују много више. А да то више добију, требало би да се побринете управо ви. А пут којим сте кренули, чини се, не води у том смеру.