Комшиница експерт за просвету

март 2, 2015

 
Милорад Антић, челник Форума средњих стручних школа, каже за “Вести” да су наставници реформама школства, које трају од 2002. године, толико понижени разноразним експериментима и огледима да је професија доведена до ивице пропасти.
rp_Zbornica.jpg
Милорад Антић, челник форума средњих стручних школа
– Реформе трају већ 13 година и никад да изађемо из њих, да сумирамо резултате, избацимо оно што је лоше, уведемо оно што је добро. Досад смо написали Министарству просвете безброј дописа о својим искуствима, али нико никад није на њих одговорио. Изгледа да имају превише запослених, па су их упослили да буду креативни преко сваке мере. Увели су нам инклузију 2008. године на Сорошеву идеју и иницијативу Тинде Ковач, па смо последњих година у великом проблему. Европа је својевремено укинула специјалне школе и благо ретардирану децу упутила у обичне разреде и кад су схватили шта су урадили, укинули су је, а ми експериментишемо већ 13 година. Ви тако уништавате способну децу, ускраћујете им своје време јер се бавите децом која не знају да пишу, која устају на десет минута и шетају, вичу, сваки час питају наставника како је и шта ради. О каквој социјализацији такве деце ми причамо, као прихватиће их друштву? И како наставник да ради у том одељењу док им се остала деца подсмевају? Треба да напишемо специјални програм рада за њега, а ми нисмо дефектолози. Они су стручњаци који се школују на факултету за рад са таквом децом, а нас пошаљу на једнодневни семинар. У нашој средњој школи имамо две ученице које само ћуте и не знају да пишу. И о каквом знању ми говоримо? Можете да пишете специјални програм какав хоћете за 14 предмета кад они не знају да читају, а родитељи их упишу у гимназију?! И добиће диплому са звездицом! Њих је све више последњих година и сад већ не знамо шта да радимо са таквом децом. То је потпуно понижавање просветних радника и томе се не види крај.
Свако поштовање наставника у друштву је нестало.
– Деци је допуштено да носе мобилне телефоне у школу па ученик изађе усред часа да телефонира. У ходнику ми прилази родитељ и виче ми: “А у п….у мат….ну, дали сте мом детету двојку, а моја комшиница каже да зна за четворку”. Не знам што Министарство не запосли родитеље да држе часове физике, хемије, матерњег језика и онда оцењују своју децу?! Притискају нас и директори: “Што си дао толике јединице, мораш да имаш позитивне оцене”.
Па ђак ако увек добије позитивну оцену, неће ни учити, што да учи, кад је незнање позитивно? На крају ђак гурне клупу на наставника с “праведничким” бесом јер му је дао кеца! Наставници су сваке године све више и више затрпани администрацијом. Те треба да пишу портфолио за сваког ученика – како се понашао, шта је одговарао, шта је савладао, шта није, и то за 200 ђака у просеку, а одскора треба да пишемо и свој портфолио – како ми видимо своју професију…
Више наставник проведе времена у писању утисака него на часу. Никад није било толико семинара. Договоре се два директора да узму кинту и направе семинар и то наплате наставнику. Код мене у школи ниједан предавач на семинару није имао искуство рада у школи. Ми смо једно огромно предузеће, ако смо пред стечајем нека то неко реши. Нека напишу протоколе за све: о понашању у школи (како треба да буде обучен ученик, а не да долазе полуголи у папучама), како се опходи према наставнику, и које су последице непридржавања. Пољаци користе уговор између наставника и ученика – кад ће одговарати, шта ће одговарати, да ли слаже са оценом и то лепо сви потпишу и свако сноси своје последице – објашњава Антић.
Тако је ова дуготрајна реформа школства у Србији понизила само школство и своју интелектуалну елиту, јер у односу наставник-ученик ученик је увек у праву.
Ко је понизио школство у Србији
– Наравно да деца имају права, али имају и одговорности. Не би било лоше да отворимо школе за родитеље па да седе два дана по четири сата и добију упутства како школе раде и како се треба понашати у школи. Ја кад уђем у градски аутобус видим да сви старији стоје, а ђаци седе. Ето то је слика Министарства просвете.
Неписмени болничари
– Немци су уложили новац у пројекат практичног образовања у средњим стручним школама и увели смо огледна одељења. Оглед у Европи обично траје од 3 до 4 године и онда се донесе закључак. Код нас траје 12 година и још се не зна кад ће се завршити. Смањен је фонд часова српског језика, историја и географија су изборни предмети, укинуто ликовно, а резултата нема. Пракса јесте добра, али ми немамо где да је држимо. Радионице и лабораторије нису квалитетне, па ни ђаци нису добили бољу обуку. Ја сам им рекао: “Непримерено је да укинете српски језик медицинској сестри или лаборанту, па они морају да буду писмени”. И требало је да тај оглед да укину, али засад ништа не знамо. Тих огледа има колико хоћете, посебно по медицинским школама.
Извор: http://vesti-online.com/
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


10 коментара на "Комшиница експерт за просвету

  1. Jasmina каже:

    Dobar clanak,Cini mi se da bih ga mogla tumaciti sa vise strana,ali necu.Ono sto sam ja iz njega izvukla kao pouku,a poznata mi je u zadnjih xxxxxxxx godina je:SVAKI PROBLEM IMA RESENJE,ALI KADA SE PRIZNA DA POSTOJI.Ocigledno je da nema volje za tim ,onda nema ni nacina .Zato se problemi uvecavaju i zavrsice se kako se zavrse.

  2. Милена каже:

    У потпуности се слажем, уз једну малу примедбу. Истина је да инклузијом, како аутор чланка каже: “…тако уништавате способну децу…”, али бих додала да ту уствари страдају сва деца – и она веома способна, и просечна, као и она са потпуно смањеним способностима. Јер чим се бавимо само једнима, немогуће је да се у потпуности посветимо и оним другима. Деца која су до пре неку годину похађала специјалне школе, тамо су обучавана разним једноставним занатима и вештинама, укратко, оспособљавана за неку врсту посла захваљујући коме кад одрасту имају решена основна егзистенцијална питања тј. могу да се запосле и раде. Последњих година, деца која су у специјалним школама могла колико толико да напредују у складу са својим индивидуалним способностима, сада су препуштена случају и зависе од спорадичних околности у свакој учионици. Они су некада похађали индивидуалну и индивидуализовану наставу по програму скоро стопроцентно прилагођеном сваком појединцу. Сада су постали “неко у маси”, и више ни они сами не могу да напредују, нити, како је то аутор добро приметио, остали ученици могу да раде у миру и адекватним темпом. Сви су на губитку – сви ученици и наставник.

  3. nena каже:

    Izuzetan komentar.
    Radio sam u vreme dok je dotična Tuende radila u Ministarstviu koje je menjalo ime od MP, MPS i sada MPNTR.
    Njeni koordinatori na projektima su zarađivali po 1300€, samo su se sastajali kojekuda po Srbiji, držali seminare, pisali mailove i to u stilu : “Dragi svi,….”, ne biste vreovali na šta su potrošena sredstva iz projekata koje je Tuende kao vodila. Plač Majke Božije.

  4. Uciteljica каже:

    Prestanite da kukate! DELAJTE!!!

  5. loonney school каже:

    D E L A J M O ! ! ! ALI KAO GRCI, SVI ZAJEDNO,PA SVE STANE…NEMAMO MI SRCE KAO GRCI!?

  6. buba каже:

    Niko nas ne čuje, nikoga ne zanimamo, opšte rasulo. Podilazi se najgorima, tek ćete gledati i živeti bedu. Ja ulažem nadljudske napore da ih humanizujem, čini se da dosta i uspevam, ali kako se čovek troši kroz to, uz sijaset lažnih na sva usta pohvala kako inoviramo, to samo naši najbliži znaju…Iz godine u godinu sve nas više kinje, sa svih strana. Mene, doduše, đaci i poštuju (mahom) ali koliko truda i merenja svake reči, dok se njima može da se treskaju, da nas ismevaju…Da je nečija majka ismejana kao direktorka Karlovačke gimnazije, digla bi se buna, povedila presveta osećanja , dostojanstvo ličnosti, a ovako : duhovito dete…
    I što ne ocenjuju malo policiju, sudije, lekare, nego nam prete i zastrašuju nas kao da smo najgori neradnici. Ne bežim od odgovornosti, ali se procene uspešnosti rade naopako, kao i skoro sve u ovoj besperspektivnoj zemlji. Dositej se u grobu prevrće!

    1. Silvija каже:

      bubo,
      u svemu se slazem sa vama. Procene uspesnosti su vise nego nakaradne i uglavnom se svode na papirnu dokumentaciju, bez obzira da li praksa moze da se evidentira na nacin na koji je evaluatorima najlakse da “procene uspesnost”.
      U stvari, najvise se cudim roditeljima. Zar su im njihova sopstvena deca (i buducnost te dece) toliko nevazna?

  7. Jasmina каже:

    Nakon rečenice sa etiketom “blago retardirana deca” , ne mogu dalje da čitam tekst!!! Ako neko ko se bavi prosvetom tako naziva decu koja su drugačija ne treba da se čudi što druga deca zezaju to isto dete. Mi smo valjda tu da naučimo decu kako da poštuju različitosti i da rušimo predrasude. Da vas podsetim da je škola i vaspitna, a ne samo obrazovna ustanova. Da, loš je sistem. Da, ne sprovode se reforme kako bi trebalo. Da, nastavnici su poniženi. Ali postoji i druga strana medalje, što ovako napisan tekst i dokazuje. Ima divnih kolega koji su ubijeni u pojam ali i onih za koje me bude sramota da kažem da su mi kolege. Mnogi su se preko politike predhodnih godina zaposlili u prosveti, a trebalo bi u širokom luku da je zaobiću!

  8. Kao da je bitno каже:

    Toliko povrsnosti, banalnosti, porazavajucih stavova, pomesanih tema, i tu i tamo poneka istina, da me mrzi da analiziram detaljno.

  9. Nastavnica каже:

    ogledima kojima su ukinuti opsti predmeti u skolama kao na primer ukinuta je hemija u Poljoprivrednoj i veterinrskoj skoli u trecoj i cetvrtoj godini je samo postignuta vece nepismenost i nespremnost ucenika da upisu zeljeni fakultet. Ceo tekst gore napisan je, na zalost, tacan!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама