Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици

јул 9, 2017

Одличан одговор једног нашег читаоца на текст Писмо маме из Аранђеловца просветним радницима пристигао је данас на наш сајт. Прочитајте га и поделите у коментарима своје ставове и мишљења.
Поштована „Мама”,
Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи.
Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише.
Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога.
Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користти своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује.
Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака.
Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом…
Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази.
На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”…
Moмчило

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици

  1. Natasa каже:

    Kako ste ovde uboli savršeno suštinu, tačno i precizno, baš srž današnjice. To bi trebalo da se pojavljuje svim roditeljima kao kajron, na TV-u i mobilnom telefonu, na magnetu za frižider …. nalepnica na pakovanju mleka. Kao svakodnevna opomena.
    “Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује.”

    1. Tanja каже:

      Dakle, zapušteni, mali
      Romi najviše koriste pamet. Otuda i one afirmativne mere, da dobiju priliku da je pokažu. Možda ja svoju pamet ne koristim, pa sam pogrešno zaključila. Izvinjavam se.

      1. Cile каже:

        Prezaštićenost Roma, kao i njihova zapuštenost, drugačijeg je tipa: usiljena i nametnuta njima kao i društvu, neutemeljena i bez potencijala. Ne treba to porediti.

  2. Момчило каже:

    Драга Наташа, опет имам потребу да Вам се захвалим на коментару и инспирацији. Након 30 година проведених у раду са децом, као и након десетак година бављења семинарима у образовању, Божијом вољом, или чиме већ, дошло се до неких сазнања и искустава. На жалост, суштина тих сазнања се не уклапа у традиционално виђење школе. Проблем је дубок и није у домену наставника, а ни родитеља. Наставници углавном добро раде оно “за шта су педагошки формирани” и шта су научени да раде. Проблем је што смо се јако далеко удаљили од смисла. Имамо школу која још увек далеко више припрема децу за “назови науку”, него за живот. Важно нам је шта знају, шта могу да “изверглају” а небитно нам је какве људске особине развијају – каква су као људи.
    Једног дана, надам се не тако далеког, биће јасно да проблеми са којима се суочавамо падају на терет школе. Људи који данас “управљају” друштвом и животом ишли су у школу, али се у истој нису довољно бавили оним што је приоритет, а то је смисао живота и друштва – етика, култура, васпитање… Зар родитељство, или рецимо економска култура, нису довољно вредне теме да се изучавају као наставни предмети у школи. За то од чега би људи имали конкретну корист у животу, у школи нема места.
    Родитељи не греше према деци зато што не мисле добро својој деци, већ зато што немају потребне информације. Људи о родитељству знају углавном оно што су сачували у сећањима на своје детињство…
    За такве “околности” нису одговорни наставници, они само раде оно што се од њих тражи. Једноставно, немамо стратегију шта очекујемо и желимо од школе. Пропагирамо на сва звона “друштво знања” јер су нам “духовне очи” затворене. Сва успешна друштва данашњице су “друштва васпитања”. Тамо где постоје етика, васпитање и култура, ту је дошло и све остало. Ми сматрамо да се васпитање, етика и култура могу научити образовањем, “причањем прича о доброти у школи”… То не “бива”. Васпитање, етика и култура се усвајају кроз оно што се доживљава, а не кроз “речи о доброти”…
    Ако желите да се упознате са оним што радим и за шта се залажем посетите сајт Креативни учитељи.
    Коментар који сте коментарисали послужио је као база за чланак.
    Драга Тања, контекст запушености о којој говорите је сасвим другачији од контекста на који сам покушао да укажем. Наравно да је запуштеност било ког детета својврсна “трагедија”, или бар “невоља”, али мало је ситуација запуштености у којима постоје сврсиходна и лако применљива решења. Мало где можемо нешто да променимо… Код презаштићености, до које данас долази из најбољих намера (и незнања), ефекти су често драстичнији по децу јер је слика о животу у очима презаштићене деце често искривљенија, него код запуштене. На то сам мислио када сам рекао да је презаштићеност већи проблем од запуштености – пре свега данас знатно учесталији…Ако желите можете прочитаи детаљнији чланак на горњем линку.
    Драги Циле, хвала на подршци, драго ми је што сте ме разумели управо онако каква је била основна идеја коментара.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама