Давно је Фројд рекао „Не могу да замислим иједну потребу у детињству која је толико снажна као потреба за очевом заштитом.“
…А очева нигде на помолу.
У савременим породицама често се шири тиха, готово невидљива криза. Очеви су физички одсутни и/или емоционално недоступни, а њихов изостанак оставља траг у свему – у погледу детета, у менталном стању мајке, у свакодневном хаосу.
Психоаналитички гледано, одсутност оца није само празнина тела у соби; то је празнина у структури света, у сигурности, у симболичкој линији која раздваја мајку од детета и омогућава детету да одрасте.
Деца која одрастају без активног очинског присуства често интернализују осећај напуштености и несигурности.
Девојчице, навикнуте на одсутне или незаинтересоване мушкарце, понављају образац детињства у својим везама – привлаче их недоступни мушкарци, физички, емотивно и у сваком смислу, или, с друге стране, саме постају одсутне у емоционалном смислу.
Дечаци немају модел за идентификацију са снажном, али сигурном очинском фигуром; њихова мушкост остаје несигурна, разапета између доживљаја недостојности и агресивних фрустрација, између жеље за снагом и страха од ауторитета. Игра, борба, спортови, вођство – све што одражава очинску снагу и сигурност – изостаје.
Мајка је у тој кући централна фигура. Можда изгледа као херој, али је чињеница да је она исцрпљена. У кући је хаос – беба плаче, кућни послови се гомилају, старије дете тражи пажњу, а мајка носи двоструку функцију. Психоаналитички посматрано, она је примарни објекат сигурности за дете, али није неуништива. Њена фрустрација се таложи, њен умор се прелива на децу. Она не може да буде мирна и сталожена; њена фрустрација и бес, стални осећај недостатка подршке, деци се преносе као емоционална тензија. Деца упијају мајчине фрустрације, а немају капацитете да их обраде, те прерано науче да свет и људи често разочаравају. То све ствара образце несигурне емоционалне везаности, што значи да деца израстају у људе за које партнерске везе нису мирна лука, већ извор конфликата и патње.
Очева одсутност има најмање најмање два лица
Прво је одсутни идеализовани отац, који се појављује ретко, сат-два дневно, можда да се поигра, да обећа, да ће “када буде прилике дете негде да одведе“. У Ферберновој терминологији, то се зове “узбуђујући објекат” – онај који стално обећава, али никада не испуњава. Деца га идеализују; његово одсуство постаје фантазматска привилегија. Стално су гладни његове љубави, чежњиви и у анксиозним ишчекивањима “када ће тата најзад доћи”. Та деца у будућности бирају партнере који обећавају куле и градове, а никад не испуњавају обећања – јер то је модел који су интернализовали.
Други тип оца долази кући уморан, бесан, фрустриран. Његова одсутност током дана, немогућност да подржи мајку и децу још више погоршава ствари његовим непријатним повратком кући. Он постаје персонификација ђавола у очима детета – сваки његов долазак носи страх, напетост и анксиозно ишчекивање катастрофе. Тензија се интернализује; деца расту са унутрашњим терором, са сталним осећајем кривице. Свака интеракција са оваквим оцем постаје емоционални ризик; његов бес преноси се кроз цео породични систем. Логично, у одраслом добу често нађу сличне партнере, постају спасиоци и покушавају да “поправе оца” или, пак, сами постану злостављачи.
Социокултурни контекст додатно погоршава ситуацију. Капитализам и корпоративни стил живота фаворизују одсутност очева: дуг радни дан, мобилност, професионални приоритети над породичним животом. Истовремено, културни притисци на мушкарце – да буду снажни, али емоционално резервисани – често резултирају тиме да мушкарци постају немоћни у емоционалној и практичној функцији родитеља. Резултат је породица у којој отац чак и када је физички присутан, психолошки је нефункционалан, одсутан и идеализован у фантазији детета.
Психоаналитичке теорије, од Фројда и Клајнове, преко Лакана, до модерних пост-Клајнијанаца, јасно показују да отац има кључну функцију од самог рођења детета. Некадашња теза да отац у првим данима и није од толиког значаја је оповргнута: отац је неопходан најпре као подршка мајци, за регулацију тензија, организацију куће и емоционалног живота. Виникот је наглашавао да отац омогућава стабилност која мајци даје простор да буде доступна детету; он регулише тензије, поставља границе и ствара оквир сигурности. Лакан би рекао: име оца је закон – симбол који омогућава детету сепарацију од мајке и улазак у симболички поредак. Слаби, одсутни или бесни очеви не могу то да ураде.
Деца стога интернализују тензије, конфликте и фрустрације. Одрастају са сталном несигурношћу, страхом, осећајем кривице и празнином коју ни љубав ни обећања не могу потпуно да попуне. Мајчина исцрпљеност и њено преливање фрустрација на децу, заједно са одсутним или агресивним оцем, формира унутрашњу динамику која обликује будуће емоционалне везе. Деца уче да љубав обећава много, али често не даје ништа, или даје лоше, и да присуство одраслог може бити и сигурно и опасно истовремено.
Одсутни очеви су симптом савременог друштва. Њихова немоћ и одсутност производе ланчане ефекте на развој, динамику односа и емоционално здравље следећих генерација. Присутност, јасно постављање граница, емотивна доступност и симболичка функција оца нису луксуз; они су суштински елементи здравог психичког развоја и стабилне породице.
Аутор: Рената Сенић, клиничка психолошкиња и психоаналитичарка, оснивачица едукативног центра “Интроспект”