Свега се жив човек наслуша.
Оставила мужа, а ‘наки човек?!
И троје деце, све једно другом до рамена.
И то због кога? Због дрипца обичног.
Па кажеш – страшно.
Поскупи струја, хлебу дигну цену.
А нема у њему ништа, шупаљ сав, за доручак га поједемо.
Има да поцркамо од глади.
Страшно.
Ено га човек, сваког јутра га видим код контејнера.
Копа нешто, тражи, шта ће сирома…
Шест хиљада – социјална помоћ.
Ма страшно.
Знаш ти да је она родила прошле године?
А није се удала. Нити намерава.
И није само то. Нико не зна ко је отац, неће да каже.
Страшно, моја ти.
Страшно.
Муж и жена нађени мртви у стану.
Прво убио њу па себе. Кажу комшије – увек су били диван пар.
Дивни парови не завршавају тако.
Страшно.
Он ти је двапут понављо разред, а ено га сад – директор.
Нема више правила, никаквих.
Страшно.
Не би ни имо ништа да му отац није створио, спрат диго, пола њему, пола брату.
А сад за старог нема места ни у гаражи.
Таквог човека да ставе у дом…
Страшно, сестро слатка.
И шта каже, вратиће до првог? Не надај се, тај је дужан и богу и народу.
Све што има – пропије и прокоцка. Нема тај жуте банке.
Колико си му дао? Па што, побогу, толико?
Страшно!
Три пута су ме враћали! Те фали ово, те фали оно, те немам уверење о пребивалишту…
А да их видиш – седе за оним шалтером, нико ништа не ради! А плата сваког првог – цап!
Страшно!
Него, како ти је мајка?
Није добро. У болници је.
Синоћ је одвезла хитна, ено је, седи у ходнику. Кажу – нема места.
Падају с ногу, и лекари и сестре и сви.
Чекају да неко умре, па да се ослободи кревет.
И онда схватиш да не знаш шта да кажеш.
И да чак ни страшно није довољно страшно.
А страшно је.
Текст: Даниела Бакић