После новогодишњих празника, око Божића, студентски протести су накратко утихнули. Народ је тада панично страховао од престанка, од још једног разочарења и потонућа у безлично блато свакодневнице са старим проблемима и немоћним мирењем. И…као да је овај страх помогао. Пошто су се протести наново распламсали, покренули су велики број људи. Јер се, ваљда, коначно схватило како не постоји пут назад. Ако желимо да личимо на људе.
Међутим, већ сад су ови протести нашем друштву донели огромну корист. У будућности ће она бити још већа. Убеђена сам у то.
Замислимо ситуацију да протести заиста сад, овог момента, престану. Студенти се врате на предавања и испите. Заврше факултете и почну свој живот. Тај њихов будући живот би био значајно различит од овог нашег данашњег. Друштво које ће они формирати неће радити на истим принципима као данас. Јер су научили лекције које ми не знамо. Те лекције су они осмислили и исписали. Постале су део њихове личности. Примениће их онда када буду на својим пословима као радници, шефови, комшије, суграђани, родитељи.
НАУЧИЛИ СУ да уоче проблем, поставе јасне захтеве, исцртају прецизне границе. За решавање проблема траже конкретне мере, обраћају се тачно ономе коме треба, не расплињују се у објашњењима и дискусијама о неважном, не подлежу манипулацији која служи за померање фокуса на званично воденично коло. Они неће сутра дозволити, као ми данас, да им се продају празне приче о никад већим платама и златном добу које само што није, па, иако нико у то не верује, преврће очима и бесни у себи, спреман је да ћути јер може бити и горе. Они неће чекати на остварење правде окапавајући у доказивању истине, као ми данас, када нам умиру људи због туђих грешака, медицинских, грађевинских, саобраћајних, па се тужимо и пресавијамо табаке не верујући да ћемо до истине икад доћи, тражимо везе са утицајним људима да нашу правицу погурају. Они ће знати да траже питку воду, праве учитеље, поштене полицајце, честите пријатеље и колеге. Неће ћутати. То је најважније. Неће ћутати. Неће дозволити.
МЛАДИ СУ НАУЧИЛИ како да одбране сопствено достојанство и достојанство циља кроз јединство, солидарност, васпитање, речитост. Кроз доследност. За врло кратко време, свега пар месеци, они су постали узор млађима. Ми старији, који смо поносни на њих, тиме не можемо да се похвалимо, јер смо своје достојанство сами појели пристајући да деценијама будемо неми сведоци злочина, крађе, подметања, лажи. Дозволили смо да радимо у пеленама, да ћутимо пред неписменим, ишчуђавамо се над простаклуком и тражимо да нас неко заштити, пружи нам утеху и начини нас људима. Нисмо никада схватили да је грешка у нама, у пристајању, у спремности да се не види чак ни оно што нас по очима боде. Исказали смо невероватну спремност да гледамо само себе и своје краткорочне интересе и због њих продамо сваког ко нам на том путу стоји. Постали смо крпе. Како смо уопште очекивали да нас такве може неко ценити и за озбиљно узимати? Мислили смо да нам достојанство само по себи припада. Млади су нам показали да је то бесмислица. Достојанство се стиче, правда и негује.
Студенти су НАУЧИЛИ вештину договарања. Они данас сведоче о својим пленумима који трају по више сати, који су често мучни, некад несувисли, али су увек, на крају, успешни. Студенти су осмислили правила за разговоре и усаглашавање. Свако има право да говори. Сви га слушају, без обзира колико паметно или глупо излаже оно што хоће. Гласа се. Поштује се право већине. Прегласани се не буне, не терају по свом. Одлука се третира као заједничка. Како рече Небојша Ромчевић, научили су да демократија није именица, већ глагол. Ни то нису научили од нас који цео век верујемо како од појединца ништа не зависи.
Ми, старији, своје састанке одржавамо формално, гласамо како се од нас очекује, скролујемо по телефонима да прекратимо време и одлазимо у мрак својих малих живота јер…од нас ништа не зависи…ми, и тако, не можемо ништа променити. Туђе дискусије не слушамо и дочекујемо их као непожељне јер нам одузимају драгоцено време. Зато што ми журимо и не можемо да се замарамо. Вољу већине не поштујемо готово никад, чак ни данас када нас омладина позива да им се придружимо и променимо све оно што нам свима смета. Јер неки желе да имају свој став. И тај став мора да се поштује. Без обзира на то што је у мањини, без обзира на то што кочи трасу већине, они излазе са састанка усклађени једино са самим собом, не марећи за непријатности које стварају, не осврћући се на свет око себе. Траже неприкосновену дозу поштовања за своју посебност. У том свемиру за остале нема места.
Млади су се НАУЧИЛИ вештини организације и дисциплине. Она достиже заиста невероватне висине. И све то без наређења, драме и вике. Они поштују свој циљ, усклађују своју енергију према томе. Та оданост се простире по спремности да се иде у реду, да се не баца ђубре, да се поштује забрана пушења, да се ћути када треба. Може ли неко од нас старијих да се сети било ког скупа, било које екскурзије, путовања, активности где није било потребно стотину пута поновити шта се сме, а шта је забрањено, куда се иде и шта ће се радити, а да то није пошло низбрдо јер неко није чуо, неко је баш у време договора био одсутан, некоме се предлози не допадају, неко не воли вођу пута, неко не може да издржи? Питамо ли се у чему је магија ове дисциплине и одговорности где изгледа како сви и у сваком тренутку знају све? Или нам је постало коначно јасно да нисмо сами на свету. Припадамо заједници и та правила морамо научити да поштујемо.
Млади су НАУЧИЛИ да превазиђу поделе, и политичке, и националне. Опет зарад циља и решавања проблема који нам је заједнички. Они су схватили да су поделе удица на коју се пецају људи без личног правца, они који немају идентитет, већ га траже у маси једнаких, па, када га нађу, остају му слепо покорни и јачају га мрзећи ону другу страну, без правог повода и смисла, са жељом да докажу како су бољи, јер само тако могу остати целовити и довршени. Без друге стране, њихова обала губи смисао, а они постају грешка еволуције.
Генерацијама се овде негују поделе, огорчено изјашњавање, са циљем да се до суштине друштвеног проблема никад не дође, већ да се он прикаже као кривица оне друге стране, са којом правомислећи немају никакве везе, а само то им смета на путу ка светлој будућности.
Колико видим, ови млади људи на протестима не причају много. Поштовање које су добили, заслужили су својим делима. Показали су све лицемерје система у коме живимо. Том лицемерју смо темеље ударили ми старији који сада своје студенте хвалимо и смртно стрепимо да ће посустати и оставити нас на милост и немилост нама самима, немуштим, преплашеним и неснађеним. Међутим, они не посустају. Упорно и дисциплиновано траже оно по шта су кренули. Али, већ сад су бољи од нас, таман и да не стигну до циља. Њихова је будућност. Научили су оно што ће их спасти да не потону овако како смо им ми својим примером показали.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца
Фото: Jelena Daily