Онлајн настава не може бити савршена, али и не мора

6 априла, 2020

Онлине настава не може бити савршена. Добра вест је та да она то и не мора да буде.

Foto: Canva

Након прве седмице приморане онлине наставе у школама , приметио сам две струје схваћања овог вида рада. Прва струја су они наставници који су уочили потенцијал ове врсте рада за усавршавање у разним ИТК алатима и апликацијама, као и унапрјеђивање своје методике рада прилагођене за ове платформе. Друга струја је, додуше, ову врсту рада схватила више као препреку у обављању својих обавеза. И, потпуно је разумљиво.

У реду је осјећати се несигурно у хаотичном стању у којем се налазимо. Поготову када је ријеч о покушају одржавања континуитета рада. Наставни планови и програми нису прилагођени овој врсти наставе. Превести оно што имамо у овај нови облик рада може се чинити као да преводимо неки текст са свог језика на језик који не разумијемо у потпуности. И то је у реду.

Настава на даљину није једнака настави у учионици. Она то не може бити. Видеопозиви и виртуалне учионице нису једнаке директном контакту и личној интеракцији. И, добро је што нису. Да јесу, не бисмо имали потребу за институцијама школа, за ходницима и учионицама, за школским клупама, табли и свиме оним што је опипљиво. Ако ништа друго, из овог присиљеног рада на даљину можемо извући барем то да све те ствари имају итекако важну функцију у образовном раду, те да их, када све ово прође, почнемо више цијенити.

Шта је, ту је. Ми просвјетни радници морамо прихватити да је наш посао такав да подлијеже константним промјенама. Такође, наш је посао такав да, уколико има барем траг могућности да га у неком обиму обављамо, то и урадимо.

Онлине настава не може бити савршена. Добра вијест је та да она то и не мора да буде. Читајући искуства наставника широм свијета, примијетио сам општу фрустрацију око ограничења која нам овај вид рада поставља. Истина јесте да су ограничења. Интернет везе пуцају, ученици немају приступ уређајима или игноришу наставу, наше лекције се чине као непрегледна хрпа података којом бомбардирамо ученике и родитеље. Све ово може изазвати (и изазива) обесхрабрење.

Свакоме је тако. Не постоји наставник у овој ситуацији који би истински могао рећи да му је настава путем интернета савршена. Чак и они који су информатички писменији од других наилазе на хрпу препрека с којима се посљедњих дана “отимају” и које, како знају и умију, покушавају превазићи. Управо то и јесте посао просвјетара. У том погледу, проблем онлине наставе постаје једнак ономе у класичној настави, а можемо га представити реченицом: “Како најефикасније и учинковитије своје знање пренијети ученицима?”

Уколико себи као наставници овако поставимо проблем, препреке онлине наставе нису више ствар технологије, него ствар рјешавања основних педагошких задатака.

Са или без пандемије, обавеза наставника је иста: На све могуће начине пренијети знање, користећи се оним што нам је на располагању. Не мора се искористити сваки аспект неке апликације. Користи оно што може послужити. Не мора се наставна јединица обрадити у обиму у којем бисмо је обрадили у учионици. Прилагоди, скрати, сведи на елементарне компоненте. Битно је одржати континуитет рада код ученика.

Свима је тренутна ситуација страна. Никоме ово није природно стање. Ни нама, а ни ученицима. Стога би мој савјет колегама био да не очајавају пред техничким и организационим потешкоћама. Ви сте више од лекције коју предајете. Ви сте они који сваки дан чине немогуће, а ово схватите као само још један дан у том свом настојању да обликујете будуће генерације.

_____________

Пише: Ернад Осмић,  Брчко

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама