Планина и њено забачено сеоце нису само били феноменално игралиште већ и једна велика зелена и добро проветрена учионица. Тамо смо научили много животних мудрости. Гледајући своју децу како уживају у благодетима дворишта, било да је то лети када им разапнемо базен да се брчкају, кад се игра фудбал, жмурке или се бере воће које смо сами одгајили или је то зима када наша улица постане стаза за санкање, не могу а да се не сетим како је мени било за сваки распуст када је читава планина била наше двориште. Наша земља снова, чију смо сваку стазу и богазу познавали. На које пањеве се не седа, где су шумске јагоде прве стизале, а где оне ливадске које се зову „пуцке“ јер кад их береш оне пуцкетају, где је вода питка и из барице а у које грмове купина се не залази због змија.
Било је то детињство какво би свако пожелео својој деци. Баш као што је Ршум једном лепо рекао: ”Одрастао сам на селу, а на селу се рађају деца људи, а не деца кућни љубимци, какав је случај са градском децом. То значи да смо брат и ја били потребни породици и од малих ногу добијали задужења у кући и на пољу.” А ако је неко знао све о лепом детињству и о ономе што је потребно деци, то је засигурно Ршум. Планина и њено забачено сеоце нису само били феноменално игралиште већ и једна велика зелена и добро проветрена учионица. Тамо смо научили много животних мудрости:
Мораш да знаш ко си. Ко су ти били преци. Одакле су ти дошли, откуд им то презиме, та крсна слава. Једино тако нећеш посумњати у свој пут. Нећеш изгубити путоказ, компас ти неће заказати кад се нађеш на раскрсници, ако знаш да су часно и славно гинули бранећи веру и отаџбину и част ближњих својих. То је лекција важнија од оне да су бунике отровне и које печурке се једу
Увек можеш да помогнеш. Нема везе који послови су у питању и дечије ручице су увек драгоцене. Док одрасли скупљају сено, деца могу да грабуљају, да скупљају шљиве напоредо са њима, да донесу хладне воде косачима, да плеве башту, да напоје телад, нахране коке… ма свашта нешто. Све се рачуна и ништа није тешко кад видиш да око тебе све ради и сви се труде да допринесу, и ураде што више.
Данас када мој муж и ја после четири године када не роди кајсија, узмемо па је исечемо и извадимо корење да би посадили другу, бољу сорту, ја се сећам својих стричева и ујака који ни дивљу оскорушу, у тим крајевима звану брекиња, нису секли или вадили. Та ширина и пространство пружали су могућност свему. Зрела брекиња је у јесен била посластица за свиње, дрво би се исекло када стигне макар за огрев. Свака “дивљака”, било које самоникло дрвце, калемили би воском, медом или само крављом балегом, и давали му особине омиљеног родног дрвета, и ретко када би се десило да се “калемар” не прими. Оно што би опет рекао Ршум, ”не посјеци ни трешње гркаље.” А мени су баш те дивље, самоникле трешње зване “гркаље” биле најлепше. И од њих су се најтеже прале руке и скидали бркови. Данас када бих нашла садницу те трешње не бих питала за цену… Носталгија, то ти је…
Бити лењ и непослушан била је највећа могућа срамота за једно дете. Ретка су била деца за коју се то могло рећи. Нико о томе није говорио али својим примером вредних и честитих људи који поштују старије, та лекција је била више него научена.
Науче те да храну не бираш. На планини мог детињства није било изобиља али је било свега довољно. Уместо броколија, кеља и прокеља било је сремуша, коприве, и зеља. И тада су деца мрзела те зелембаће, али је било грехота коментарисати храну, и никако није било препоручљиво рећи да нешто не волиш да једеш. Јело се да би се живело и радило, и то је био крај сваке дискусије о храни.
Лето у планинском селу те научи да се чуваш. Да будеш опрезан на сваком кораку. Она печурка коју су ти цртали у сликовници се једе, али само једном у животу. У ствари све печурке и бобице можеш да поједеш, али то баш није добра идеја. Ако не знаш, питај. Прво што те науче на селу је како да препознаш јестиву печурку, које су јестиве бобице и где има змија отровница и како да реагујеш ако се не дај Боже, сретнете. Науче те да ослушкујеш, шума није само твоја, у ствари уопште није твоја. Можеш срести разна створења. Али, ти ћеш при том сусрету бити једини са разумом, једини човек, и увек можеш да извучеш живу главу. Не да можеш, него мораш. То све те науче док градска деца још уче Змајеву поезију.
Све што можеш да сачуваш за зиму, сачувај. Осуши воће ако је родило, ушушкај јабуке у јабучару, покупи лешнике и орахе. Накувај џемове и сокове. Осуши биљке за чајеве. Сакупи што више сира и кајмака. Осуши и шумске печурке исечене на листиће. Накрцај дрва, гране и гранчице. Ништа се неће бацити кад стегне мраз и северац засвира д-мол. Зими може само да зафали, да претекне сигурно неће. Све што можеш осуши, скувај, склони. Обрсти зову, трњине и шипурке и све што се да обрстити и оставити да чека зиму.
Природа је увек на страни човека. Знаш то јер никоме тада нису требали лекови. Добро, врло ретко је морало да се иде код доктора. Али није било бољке коју није могла макар да ублажи нека травка, или кора неког дрвета. Ако кашљеш – баба кува подбел, ако ти цури нос – инхалирају те врелим чајем од босиљка, ако те мучи дијареја – баба кува дуњин лист или водопију (цикорију). За све је било решења, и природа је увек била на нашој страни. Знаш то када је деда срећан због богате жетве и рода шљива. Знаш то јер је из једног планинског извора развучена вода за све куће у селу, и никада ни за време највећих суша није пресушио.
Ради. Само ради, и не стиди се никаквог поштеног рада. Деда је знао да каже: ”У радише свега беше, у штедише још и више.“ Моји рођаци нису знали шта је депресија или досада. Чак ни зими, када се планина умота у бело, ћути и пушта курјаке да завијају и плаше народ. Зими, када на селу све изгледа као да никада више неће озеленети, нема туге: плете се, преде се вуна, крцкају ораси, поправљају плугови, шарке на старим шифоњерима, играју се игре, прича о давним временима. Никада нисам чула да се неко жали, јер кад радиш, за то нема времена. Зна се да је само “докон ум ђавоље игралиште’’
Горе главу. Запиташ се још као дете, како је могуће да живот буде истовремено и леп и суров? Али онда видиш како се све наставља, и како се сви усправе иако су поражени, и настављају своје послове. И деда усправи своје чело и каже: ”Само нека је чељад жива и здрава! Биће и стоке и жита!“ И схватиш да може оба истовремено, јер иако су сви тужни, тебе чека друштво да идете на крушке лубеничарке, оне што када загризеш унутра буде црвена, и баба се озарила и утешила, јер је упалила кандило пред иконом, иако није црвено слово… Некако знаш да ће све бити у реду, и да већ сутра нико неће спомињати ове невоље, јер то не помаже…
Одмах затим уследила је и друга лекција, живот је тежак. Много тежи него што можеш да замислиш. То схватиш када баби и деди на телењу угину и крава и теле. И када деди, кога никада ниси видео да плаче, задрхти брада и засузе очи. То схватиш када врео летњи дан пресече град и сатре класало жито, обрсти воћњаке и исфронцла кукурузе. И када комшију који је живео сам јер су му деца по белом свету нађу преминулог, у откосима ливаде коју је косио сам.
Прво што нас је научила планина је да је живот веома леп. Чак и кад немаш много материјалних ствари. Живот је леп кад си здрав, кад те ништа не боли,кад смеш да се попнеш на највишу грану старе ранке, кад ти никада није досадно, кад те свако јутро буди мирис печеног хлеба, кад имаш родитеље, сестру,брата и гомилу рођака.
Ништа се не баца. Када ољуштиш јабуку, очистиш купус, огулиш кромпир – остатке носиш кравама. Остатке скуване хране скупљаш у помије јер су оне предјело гудама, као супица пре главног јела. Хлеб се никада није бацао ни давао стоци, то је била грехота. Јео се колико год стар био. У попари или како год, али бацао се није. Од старе излизане сукње бивала је кецеља. Од пробушене кофе бивала је окрпљена чинија за кукуруз или скупљање воћа. Од ципела које смо прерасли бивале су папуче (само ти деда жилетом отвори прозор за прстиће, и не да те не жуља него ти је баш супер тако.) Нико се није разбацивао, није куповао само ради куповине и све што је могло да добије другу намену и нови живот добијало је. Сви су тако гледали на живот и ником није био смешан окрпљен лакат или колено или папуче настале од старих ципела. Данас већина људи прекомерно троши, али прекомерно баца. И наравно, где Београђани да баце листове купуса него у смеће, схватам све, али постоје ствари које можемо проследити другима који имају мање. Стари хлеб окачити на контејнер. Одећу однети у центре и прихватилишта где је могу искористити они којима је драгоцен чак и ућебан џемпер. Одвајати пластичне чепове и тиме помоћи акцију Чеп за хендикеп. Увек постоји начин. Можемо га наћи сами када већ у овој земљи нема регулисаног одлагања материјала који могу да се рециклирају.
И наравно најважнија од свих лекција је она о неодустајању. Она о оптимизму. Она када се после олуја стежу зуби, диже глава и наставља даље. Она лекција у којој је нада она која ликује. Природа она која обнавља, човек онај који све може и коме је све дато, само треба да буде добар домаћин и да мудро располаже поклоњеним добрима.
Пише: Јасмина Јовановић
Извор: detinjarije