Samo nek je živo i zdravo.
Ni veće istine ni češće fraze u srpskom jeziku.
Kad objavite da čekate bebu – samo nek je živo i zdravo.
Kad se žalite što ne spava noću, što neće da jede, što ne voli vrtić, što hoće samo kod mame – ma nek je samo živo i zdravo.
Kad ste trudni prvi put pa vas pitaju čekate li devojčicu ili dečaka, a vi kažete dečaka – „Ooo, prvo, pa muško!“. Ali, ako kažete devojčicu? Nek je živo i zdravo. Ko veli, pa šta sad, to je što je, nek je BAR živo i zdravo, ako već nije muško.
Duboko, preduboko ukorenjene tradicionalne vrednosti (a kad kažete tradicija to je obavezno sinonim za nešto dobro) u našem društvu stvorile su tu podelu. Fraza „prvo, pa žensko“ ne postoji. Ako bi je neko i izgovorio, možda bi bila shvaćena kao šala, teško kao čestitka.
Ali je zato tu druga. Žensko dete, tuđa kuća. Još jedna tradicionalna „mudra“ misao. Ćerka će otići, napustiti roditeljsku kuću i brinuti o nekom drugom. Samo što to, odavno već, nije tako. Ali je opet nekako to muško dete san većine očeva, a usudiću se da kažem i mnogih majki. Ta potreba za produžetkom vrste, ali one koja će nastaviti lozu noseći isto prezime može se pripisati samo nekoj egoističnoj potrebi da moje ime nastavi da živi i kad mene ne bude.
Kad govorimo o prezimenu, tradicija nalaže da se žena odrekne svog prezimena koje joj je na rođenju s ljubavlju dato. Da kaže – to mi prezime više ne treba, nije mi važno, uzeću drugo, kao svaka dobra žena. Ako, pak, odluči da učini drugačije, onda je ona feministkinja (što je, naravno, loše), „izigrava“ neku modernu ženu umesto da poštuje tradiciju i često na leđima nosi breme osude nove porodice koju je udajom dobila.
Deca će, takođe, razume se, nositi očevo prezime. Majka će ih nositi, roditi, dojiti i, nećemo se pretvarati da nije tako – brinuti o njima u 90% slučajeva, ali će oni poneti samo očevo prezime. I to je, pobogu, tradicija.
A tradicija se mora poštovati jer su to, valjda, jedine prave vrednosti. Zamišljam pakao kroz koji bi prošao muškarac koji bi uzeo ženino prezime. A onda pomislim na one koji tvrde da su muškarci i žene danas ravnopravni.
Biti žena, čak ni u ovom modernom društvu, nije privilegija. Jer i u 21. veku, ako u stomaku nosite ili ste tek rodili devojčicu, možete očekivati da čujete:
- Drugo će biti drugo (ako je prvo dete)
- Sad morate treće (ako imate dve devojčice)
- Biće treće muško
- Sad moraš na popravni
- Nema veze, SAMO NEK JE ŽIVO I ZDRAVO
Nastavi niz. Ili bolje nemoj. Dovoljno će biti da svoju ćerku odgajiš tako da, u društvu naklonjenom muškarcima učini makar jedan mali korak koji će tu razliku smanjiti.
Da bude samostalna.
Da ne pristaje na „ćuti, dobar je kakvih ima“.
Da veruje da može sve. Isto kao i muškarci. Da zaslužuje istu platu, isti tretman, isto poštovanje.
Da slobodno zadrži svoje prezime, ako joj je tako draže.
Da ne pristaje na bilo šta što joj ne prija.
Da niko nije vredan toga da se odrekne sebe.
I to će biti veliki korak. I za nju i za čovečanstvo.