Oprostite što kasnim.
Stvarno sam želela da dođem na vreme, ali jedno od moje dece zahtevalo je da za doručak dobije čokoladne mafine, a ja nisam htela da popustim. Pa je malo potrajalo.
Oprostite što kasnim.
Baš sam htela da stignem na vreme, ali je pred sam polazak drugo moje dete reklo “mama, kaki mi se”. Već smo bili na vratima. A onda, dok smo to obavljali, mlađi sin je uspeo da obori saksiju sa cvećem u hodniku.
Oprostite što kasnim.
Htela sam da dođem na vreme, ali kad sam stigla do vrtića, shvatila sam da su mi dečji rančevi ostali kod kuće. A onda, dok smo jurili nazad po njih, moja starija ćerka je pala i ogulila kolena. Pa smo i to očistili i ljubili da prođe. Više puta.
Oprostite što kasnim.
Želela sam da stignem na vreme, ali se beba noćas budila šest puta, a ja sam jutros prespavala alarm.
Oprostite što kasnim
Baš sam želela da dođem na vreme, ali jedno od moje dece rešilo je da krene u vrtić u pidžami, a drugo nije moglo da pronađe bojice koje su baš danas morale da se ponesu na likovno.
Istina je da sam stvarno htela da stignem na vreme i da se osećam veoma krivom što nisam uspela.
Ali, deca su nepredvidiva, haotična, nesvesna koncepta vremena. A zavise od nas. I ako im date ono vreme koje im svakog dana treba da uče o granicama, obavezama i odgovornostima, umesto da stvar rešavate brzo – vikom i pretnjom, bićete ona osoba koja kasni.