Kada je u martu 1925. godine u novinama pročitala da Ženski pokret želi da obeleži njen pedagoški jubilej, poslala je pismo u kojem je objasnila da tako nešto ne zaslužuje. To što je godinama učila i vaspitavala decu, smatrala je svojim izborom i obavezom, a ne činom koji treba posebno nagraditi. Bila je to uobičajena reakcija skromne Stanke Glišić, sectre velikog književnika Milovana Glišića. Jubilej je, ipak, svečano obeležen, a izaslanik Ministarstva prosvete je učiteljici i vrsnom prevodiocu oko vrata stavio orden Svetog Save Trećeg stepena. Sutradan je pozvalo i Udruženje učiteljica osnovnih škola da joj oda priznanje. Jedino što joj je iskreno laskalo bili su srdačni pozdravi žena na ulici ili u tramvaju, uz pitanje da li ih se seća? A, sećala se svih svojih učenica.
Stanka Glišić rođena je 14. januara 1859. godine u Gracu kod Valjeva. U knjizi „Moje uspomene“ iz 1933. godine, opisala je svoj život – od rođenja do penzionisanja. Siromašno detinjstvo je obeležilo očevo kockanje, gubitak imanja i njegova rana smrt. Stanka je čuvala jaganjce, pomagala majci oko kućnih i seoskih poslova dok je snevala o lepšoj budućnosti. Kada su ostali bez kuće, preselili su se u Valjevo, gde je krenula u školu. Nije se pomirila sa činjenicom da nakon drugog razreda mora da napusti školovanje jer majka nije imala novca, već je otišla pravo u opštinu i zamolila da joj poklone knjige. Tako je i bilo. Posle prerane majčine smrti, prešla je kod brata Milovana, koji se kao i drugi brat Milivoje školovao u Beogradu i upisala Višu žensku školu. Milovan joj nikada nije pomagao oko učenja, želeo je da izgradi radne navike, ali joj je govorio koje knjige da čita i štitio od „zavodljivog“ štiva. Završila je sva četiri razreda 1876, a dve godine kasnije počela da radi kao privremena učiteljica u Ženskoj osnovnoj školi u Valjevu.
Po preporuci revizora, brzo su je premestili u Beograd, u Vežbaonicu Više ženske škole. Zahvaljujući upravnici Katarini Malivuk, koja ju je nagovorila da položi učiteljski ispit, postala je klasna učiteljica.
„Bilo je nekih koje su vrčale na mene što sam iz osnovne škole došla za klasnu, ali ja se i danas mogu zakleti onim što mi je najsvetije, da mi nikad ni u snu nije palo na um da menjam svoj položaj“, zapisala je Stanka u knjizi „Moje uspomene“.
Predavala je zemljopis u početku, ali je ubrzo postala nastavnica srpskog jezika i to ostala do penzionisanja. Deca su je, kako je zapisala, naučila da nije dovoljno da poznaje samo svoj predmet, već da mora da ima široko znanje iz svih oblasti. Zato je Stanka, posle radnog dana, uzimala knjige i čitala, učila. Bila je drugačija i naprednija od kolega, jer je od đaka tražila da razmišljaju naglas, donosila im novinske oglase sa nepravilnim redom reči i tražila da ih poređaju kako treba, navodila ih je na pouke pesama i pripovdaka koje su radili. Jedva su čekali njene časove.
„Znanjem svog predmeta – srpskog jezika – i izvrsnošću metode pri radu, istakla se kao najvrsnija nastavnica do danas. Velikom nežnošću, ljubavlju i taktom, zadobijala je i zadržavala ljubav svojih učenica“, zapisala je Maga Magazinović 1913. godine, u delu „Srpkinja: njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas“.
Dobro je upoznala dečju prirodu, pa je u svakoj situaciji umela da se postavi kao pedagog. I kada je trebalo da ih hvali i kada je morala da ih kritikuje. Znala je da ih šalom, a ne povišenim tonom, opominje na red, govoreći da je tačna izreka „Lepa reč i gvozdena vrata otvara“, brinula je o njihovom zdravlju, učila ih da vole prirodu… Kada ju je ministar prosvete Andra Đorđević predložio za upraviteljku Više ženske škole u Kragujevcu, odbila je objasnivši da ona zna samo sa decom da radi, strano joj je izdavanje naredbi i lako bi se rasplakala.
„I sad zamislite, gospodine Ministre, upraviteljku koja se na sednici zaplače“, objasnila mu je Stanka.
Zahvalila se i ministru Ljubi Kovačeviću na ponudi da bude upraviteljka beogradske škole. Jedino je prihvatila da je, kako je novi zakon nalagao, uvrste u red profesora.
Osim pedagoškog rada, uspešno se bavila prevođenjem sa francuskog i ruskog jezika, iako se uglavnom nije potpisivala i najčešće nije uzimala novac za to. Čak je sama kupovala novine i književne listove (Štampa, Srbija, Srpski književni glasnik, Zvezda…), u kojima su izlazili njeni prevodi. Bila je na „ti“ sa delima Mopasana, Provena, Turgenjeva, Čehova… Ratne dane je činila manje teškim tako što je čitala, učila nemački i italijanski, prevodila.
Stanka se nikada nije udala, jer je, kako je rekla, osećala da u sebi nema snage za dva ozbiljna i teška poziva – posao i brak. Nije odlazila na balove, ali je obožavala pozorište, bila je članica pevačkog društva „Stanković“, pevala je u horu u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Od prvog penzionerskog dana, te 1924. godine, kada su prestale da je gledaju radosne dečje oči, njen život je postao prazan, bez nade i cilja, zapisala je Stanka. Dok je pisala „Moje uspomene“ molila je Boga da zaspi i nikad se više ne probudi, ali joj je ta molba uslišena tek 16. marta 1942. godine.
Autor: Tatjana Loš
Izvor: Novosti