Zdravlje dece je tema koja okupira roditelje od kad je sveta i veka i nešto što će zauvek biti u vrhu liste prioriteta svakog ko jednom dobije decu. Poslaskom u kolektiv, to postaje i glavna tema u kući oko koje počinju da se vrte svi planovi i čitava organizacija.
Krene u vrtić par dana, pa dve nedelje bolestan. I tako najmanje godinu dana, reći će vam gotovo svaki roditelj čije dete je krenulo u vrtić.
Ali da li negde mi grešimo ili to tako mora? Zašto su neka deca sklonija upalama uha, grla, problemima s krajnicima? Da li je promena načina života uticala na zdravlje naše dece?
O ovoj temi razgovaramo sa otorinolaringologom, doktorom Nikolom Mirčetićem. Više od dvadeset godina ovaj specijalista radi sa decom, a njegov je pristup drugačiji. Strah i nesigurnost kod dece “isteruje” šalom i pričom.
“Ah, da, mladiću. Tebi treba da se ispere ovo desno uvo. Koleginice, molim vas, donesite mi jedne one velike makaze za uši, ovde imam dosta posla. Ti si zvezdaš? A pa onda ne mora. One uši tamo kod kontejnera što vidiš, to su ovi partizanovci što su mi dolazili.” – govori doktor uz osmeh dok se mali pacijent zacenjuje od smeha. Čak i šale zavise od malog pacijenta jer neće svakom prijati ista.
Radite s decom već duže od 20 godina i svakodnevno se susrećete s velikim brojem mališana. Da li primećujete neke promene kada je reč o njihovom zdravlju u odnosu na pre dve decenije?
Ovo pitanje je više stvar epidemiologije, ali svako dominira povećanje broja obolelih od alergija. Procena Svetske zdravstvene organizacije kaže da sada oko 40 % svetske populacije boluje od nekog vida alergijskih manifestacija kao što su alergijski rinitis, ekcem, astma… a da će do 2025. polovina čovečanstva imati neku formu alergije. Alergije su podloga za češće upale sinusa, upale uha, ždrela i svakako doprinose većem broju obolelih.
Negativne klimatske promene, svakako zagađenje gde je, nažalost, Beograd često u vrhu svetske liste najzagađenijih gradova, dodatno negativno utiču na zdravlje ljudi. Hrana, sa sve više pesticida, hormona i drugih štetnih sastojaka ima bitnu ulogu. Deca, s druge strane, sve manje vremena provode u igri u prirodi, na otvorenom, a dobar deo dana su na telefonima, računarima… Tako da imamo sve više gojazne dece, astmatičara, raznih ortopedskih problema, kao što je npr. kriva kičma, problemi sa zglobovima… Ovo je, u suštini, veoma opširna tema, koja uključuje praktično sve grane nauke, ne samo medicinu, i postoji još dosta različitih faktora koji utiču na veći morbiditet kod dece nego ranijih decenija.
Gotovo da nema deteta danas koje u ranom detinjstvu nema problem ni sa upalama uha ni sa krajnicima ni sa čestim gnojnim anginama. Čemu to pripisujete?
Sve što je navedeno u prethodnom odgovoru može se primeniti i na ovo Vaše pitanje. Deca koja idu u kolektiv, vrtiće i škole, su češće bolesna u odnosu na decu koja ne idu u kolektiv. Ako nas je Kovid pandemija nečemu naučila, to je da se kapljične infekcije prenose na udaljenost od 1.5 – 2 metra.
U svim zatvorenim prostorima su stajala upozorenja o bezbednoj udaljenosti. Mikroorganizmi, bakterije i virusi, a ne samo Sars-Cov-2, prenose se na isti način. Ako jedna grupa u vrtiću ima, na primer, 30 mališana i samo 2 ili 3 dođu u kolektiv sa simptomima curenja nosa, kašlja, ne moraju imati povišenu temperaturu, vrlo brzo će se infekcija raširiti po kolektivu. Inkubacija za virusne infekcije gornjih disajnih puteva je kratka, svega nekoliko dana, i bukvalno polovina kolektiva je bolesna u roku od nekoliko dana. To nam često alarmiraju roditelji, da dete ne može da sastavi u kontinuitetu više od nekoliko dana u vrtiću, a da se ne razboli. Odgovornost je na roditeljima bolesne dece koji pronalaze najrazličitije izgovore zašto bolesno dete puštaju u kolektiv, kao i na osoblju u vrtićima i školama koje dopušta da dete sa simptomima infekcije boravi sa drugom decom u istom prostoru.
S druge strane, treba biti pošten i reći da nije lako uzeti bolovanje za svaku prehladu koje dete ima.
Zbog čega su neka deca sklonija, na primer, infekcijama ušiju ili grla, dok se druga deca gotovo nikad ne razboljevaju?
Deca koja idu u kolektiv, a nisu nikada bolesna su retka. Imunitet, zdrava ishrana i zdrav način života, bavljenje sportom, doprinose zdravlju. Postoji i delimična nasledna komponenta, deca čiju su roditelji atopičari (imaju alergije) ili su imali sklonost ka upalama uha i krajnika, imaju veću šansu da sama razviju neki vid alergije i da imaju češće infekcije gornjih disajnih puteva. Ono što je u našoj sredini, na moju veliku žalost, sve prisutnije, jeste jačanje antivakserskog lobija. Roditelji u sve većem broju ne vakcinišu kompletno decu ili sami biraju koje su vakcine dobre, a koje ne. Posebno zabrinjava i to što određeni broj zdravstvenih radnika, pa i samih lekara, to podržava. To je vrlo opasna pojava. Vakcine su jedno od najvećih dostignuća čovečanstva, mnoge bolesti sa visokim mortalitetom i morbiditetom su iskorenjene zahvaljujući vakcinaciji. Tu spadaju difterija, tuberkuloza, velike boginje, tetanus… Nevakcinisana ili nekompletno vakcinisana deca češće oboljevaju.
Postoji li nešto što roditelji mogu da urade za svoje dete, što bi bila preventiva nekim od ovih problema?
Redovna vakcinacija, upis dece na sportske aktivnosti, insistiranje na zdravoj ishrani, punoj voća, povrća, a ne grickalice i fast fud. Ograničiti vreme provedeno na telefonima, TV-u, društvenim mrežama… Redovno održavanje toalete nosa, navike u pranju ruku, pranju zubića, ličnoj higijeni stiču se u najranijem uzrastu i na njima se mora insistirati.
Vrlo često se, u terapiji upale uha, primenjuju neke alternativne metode, poput belog luka ili lista čuvarkuće. Da li ove terapije pomažu ili mogu problem napraviti većim?
U našoj sredini još uvek alternativna medicina ima važnu ulogu. Mast oprana u 9 voda, sirće i alkohol na noge kod visoke temperature… Neki od tih vidova lečenja svako nisu štetni i imaju dobar efekat. Treba reći da lečenje i medicina ne počinju od nas koji se sada bavimo medicinom, i da su ljudi vekovima unazad imali različite načine lečenja, lekove, biljne preparate kojima su se lečili. Koristili su ono šta su imali i što im je iskustvo pokazalo da ima dobar efekat.
Što se konkretno Vašeg pitanja tiče, ekstrakt biljke čuvarkuće ima dokazano analgetsko dejstvo, tj, smiruje bol. Za bol kod upale uha, koji spada u 10 najintezivnijih bolova koje dete može da oseti, prepisuju se lekovi iz grupe ibuprofena ili paracetamola. Čuvarkuća, u nekoj izuzetnoj, retkoj situaciji, npr. u prirodi, kod jakog bola u uhu, ako nemamo pri sebi analgetike, kao prva pomoć – može da pomogne.
Beli luk stavljati u uho je velika greška. Nakon aplikacije, vrlo brzo nastaje jak bol, otok kože ušnog kanala i osećaj zapušenosti. Beli luk ispušta svoje sokove, koji su jako iritantni za nežnu kožu ušnog kanala. Veliki problem nama otorinolaringolozima predstavlja ekstrakcija takvog stranog tela. Teško može da se izvadi instrumentima jer je vrlo gladak, ispiranje vodom i svaka manipulacija tako iritiranim uhom je vrlo bolna i neprijatna pacijentu. Tako da bih u zaključku rekao: beli luk u ishrani svakako da, vrlo je zdrav. Beli luk u uho, nikako.
Terapije antibioticima se danas prepisuju mnogo opreznije nego nekad. Ipak, mnogo je roditelja koji insistiraju na antibioticima, kako bi dete brzo ozdravilo i vratilo se u kolektiv. Koliko je ova praksa loša?
Postoje jasni i precizni protokoli za lečenje, u kojima se navodi kada se, konkretno za upalu uha, uključuje antibiotik. Dva dana ili 48 časova, od pojave prvih simptoma treba davati samo kapi za nos i lekove za bol i temperaturu. Nakon toga, ako se bol i povišena temperatura održavaju, a bubna opna je i dalje hiperemična (crvena) i posebno važno, napeta, onda se uvode antibiotici u terapiju. Korisno je uraditi i krvnu sliku ako postoji neka nedoumica. Zadatak lekara je da objasni roditeljima, argumentovano i jasno, koje su koristi, a koje neželjeni efekti davanja antibiotika. O terapiji mora da odluči lekar, a ne roditelj. Naravno da je jako važno da roditelj ima poverenje u izabranog lekara i da se sa predloženom terapijom složi. Sve drugo vodi u nerazumevanje, nepoverenje i verovatno pogrešno lečenje.
Na kraju, iako možda nije stručno pitanje, šta je to što, iz ugla lekara koji svakodnevno sreće decu različitih uzrasta i iz različitih porodica, najviše zamerate današnjem modernom roditelju?
Opšti pad nivoa obrazovanja, pa samim tim i medicinskog obrazovanja, pogrešne vrednosti, pokušaji da se dete „kupi“ igračkama, sladoledom… Izgubila se granica u odnosu roditelj – dete. Roditelj je roditelj i najveći prijatelj detetu, on mora da bude najveća podrška i da svoj maksimum u podizanju deteta, ali mora da se zna ko se za šta pita i ko za šta odgovora. Nemam iluziju da ja mogu nečije dete da više volim i da mu želim bolje nego njegovi roditelji, ali granice, jasne granice moraju da postoje. Svakodnevno prisustvujemo tome da se detetu uzrasta 4-5 godina dozvoljava da donosi odluke koje nisu njegove. Recimo:
- ne može da mu se uradi krvna slika jer „on se plaši krvi“,
- „ako možete da ne radite bris nosa/grla, on/ona to ne voli ili recimo,
- da li možemo da izvršimo pregled, a da ne stavimo špatulu u usta „on/ona će lepo da zine“ i sijaset sličnih primera.
O tome da dete drži noge na stolici, da bez razloga viče pre, za vreme i nakon završenog pregleda, da otvori sve fioke u ambulanti, obori instrumente, otvori i zatvori ulazna vrata po nekoliko puta za vreme pregleda… a da roditelj ne reaguje – viđamo svakodnevno. Imao sam priliku, više puta, da prisustvujem tome da dete udari roditelja, obično majku, ako mu nešto nije po volji. I niko ne reaguje i ne objasni detetu da to nije lepo i da to ne sme da uradi. Lično se trudim da razgovaram sa decom, da se šalimo, da ih opustim, da im sam boravak kod lekara, koji nije prijatan, ne bude trauma. Ali ne smemo da zaboravimo ni to da ambulanta i bolnica nisu igraonica i mesto za zabavu. A imam utisak da su deca tu razumnija i da to treba objašnjavati roditeljima.
S druge strane, još uvek ima puno divne i vaspitane dece i divnih roditelja sa kojima je zadovoljstvo raditi. Jasno kažu zbog čega su došli, dete mirno sedi dok se obavlja pregled. Nakon toga i lekarskog objašnjenja, postavljaju normalna pitanja i dođemo, zajedno, do toga šta je najbolje za dete.
Dragi roditelji, poruka za Vas: Lekar, baš kao i Vi, želi najbolje Vašem detetu. Hajde da zajedno dođemo do toga šta je to, da svi budu zadovoljni, a Vaše dete izlečeno na najbolji i najmanje traumatičan način.