Stara ja, ona koja nije imala decu i o njima nije ništa znala, često je prevrtala očima kada vidi dete kako urla u prodavnici, ili klinca na ulici kako se bacaka kao da ga drma struja. Uz naravno, prigodan komentar, kako je to razmaženo i kako bih ja ovo ili ono…
Nova ja, koja je tek kad je dobila dete shvatila kakav se univerzum komplikovanosti i međusobnih veza, uzročnosti, pokušaja i grešaka, nelogičnosti, otvara pred njom, samo bi sa dubokim razumevanjem pogledala u pravcu roditelja, koji najčešće, crveneći se od stiga, gledaju kako da prekinu neprijatnu situaciju i ispare s lica mesta.
Jer, ta nova ja zna da dečiji ispadi besa, ili tantrums najčešće nisu deo “razmaženosti” deteta niti neko maltretiranje roditelja (mada, moramo priznati na to pomalo liči). Oni su najčešće normalna razvojna faza deteta i ako im se pravilno pristupi, prolaze brzo i bez ikakvih posledica i po dete a i po roditeljsku psihu.
Preživela sam tantrume. Tri puta, bez posledica, verujte mi. I nekako sada sa setom se prisećam tih dana kada nam je najvećih roditeljski problem bio da li smo poklekli i detetu kupili čokoladicu, a rekli smo da nećemo. Ali taj period, od druge do treće godine zaista mi je bio jedan od težih, u roditeljskom smislu. I sa mojim živcima takođe. Činio me je da se osećam kao grozna majka koja zapravo nema pojma šta radi. A nije tako.
Nema magičnog trika. To bacakanje, 100 puta ne, durenje je u stvari njihov put da nađu svoje ja. Da naprave okvir u kojem će biti njihova slika. A naše je da im obezbedimo taj okvir, ma koliko to u tim momentima izgledalo besmisleno.
Teško je biti roditelj u tim momentima, kada za svakui sitnicu se nađe neko pametan i pametniji da ti kaže “nemoj to tako”. Ovi saveti vam možda neće pomoći da se izborite sa svojim detetom, ali ih pročitajte i razmislite, naći ćete neke svoje načine.
1. Budite spremni
Borba sa dečijim napadima besa može da bude naporna i mentalno, i emotivno i bogami fizički. Pripremite sebe da će se u narednom periodu (nekoliko meseci pa i duže) to dešavati. Često. “Nasetujte se” da vas pto manje pogađa i da ne reagujete emotivno, već trezveno, ili barem što trezvenije moguće. Stalno ponavljate u sebi da za razliku od odraslih, deca još nemaju mehanizme za kontrolu svojih emocija i da je to glavni razlog njihovog ponašanja. Setite se neke situacije koja je bila van vaše kontrole i kako ste se osećali. E, tako se oseća vaše dete.
2. Ne obazirite se na okolinu
Znam, ništa nije gor od javnog napada besa. Dok dete vrišti u kući, nekako se nađe način da se smiri, ali u radnji, prepunoj ljudi, dok vas svi prekorno gledaju? Teško.
Zapamtite, šta god budete uradili, ljudi će komentarisati i imati mišljenje. Od onih koji će smatrati da vam je dete nevaspitano, do onih što bi “lupili po guzici i rešili problem”, preko savršenih mama i tata kojima se to nikad, ali nikad nije desilo.
Zato, pustite druge i radite ono što mislite da treba: budite tihi, smireni i šprobajte da detetu skrenete pažnju na nešto drugo. Ili čučnite, i tihim, staloženim glasom objasnite detetu zašto ne možete sada nešto (a najverovatnije da će to biti uzrok plača)i zagrlite ga. Ako dete ne raduje, prestanite aktivnosti i vratite se kući.
3. Izbegavajte “ne”
U ovom uzrastu, često se većina naše komunikacije s decom se odvija uz reči ne, nemoj. Iako deci moramo postaviti granice, probajte da izbegavate ove reči i da ih drugačije formulišete. Na primer, ako dete traži slatkiš, recite mu, umesto “ne može” – mislim da ćemo sačekati da prvo ručamo. Slatkiši nikad ne idu pre ručka, zar ne?
Naravno, ako dete hoće da pretrči ulicu nemate vremena za maštovitost u izražavanju. Ali zato ovoj rači sačuvajte težinu tako što je nećete prečesto koristiti.
4. Analizirajte
Posmatrajte malo ponašanje vašeg deteta. Vidite šta su okidači za napade. Da li ono samo ispituje granice, ili je iza neki stvarni problem. Moje najmlađe dete je bilo plačljivo (a nekada i sada iako ima skoro 5 godina) kada je gladno. Njeno ponašanje se menjalo drastično, a pritom nije umela da nam kaže da je gladna. Kada smo shvatili da je njoj potreban drugačiji ritam ishrane, plačljivost se drastično smanjila.
5. Gledajte dete u oči
I uvek uvek se spustite do njegovog nivoa. Ako se obraćate nekom iznad detetove visine, kako očekujete da dete primi poruku koju mu šaljete?
Ono što hoćete da kažete dete ne prima samo rečima, već i pomoću pogleda, govora tela. Veza očima vam omogućava da uspostavite čvršću vezu i lakše utičete na dete. Nemojte dozvoljavati sebi da se derete iz druge sobe, pokušavajući da prekinete ono što dete radi (moram priznati, ovo mi se dešavalo, i dešava još ponekad, i postidi me, jer znam koliko je glupo da dozvolim sebi da me emocije savladaju a dete korim upravo zbog iste stvari!).
6. Pripremite se da sprečite sledeći napad
Ako znate kako dete raduje, i kada su mu najčešći ispadi, spremite se da to sprečite. Neka vam očekivanja budu realistična, u tom uzrastu nemoguće je da ukinete napade besa. Ali, izbegavajte takozvane okidače – nemojte dete pospano voditi u kupovinu, kada je dete gladno ili umorno, nemojte se s njim naganjati oko sitnice, držite se rituala koje imate da bi predupredili napade. Ako negde idete, unapred dogovorite pravila: na primer, idemo kod Ane da se igramo, bilo bi lepo da se ne svadjate oko igračaka. To su Anine igračke, i ne možemo ih nositi sa sobom kući. Ako ste negde i želite da krenete, upozorite dete nešto ranije – na primer pre nego što pođete iz parka, najavite mu jedno desetak minuta ranije, da bi moglo da se mentalno pripremi i završi započetu igru.
7. Budite uzor
Ovo se valjda podrazumeva, ali nije na odmet da ponovim: džaba pričate ako vaša dela ne podržavaju ono što govorite. Samo ako se vi ponašate u skladu sa onim što tražite od deteta, ono će znati da ste iskreni (i jednom) vas poslušati.
Daleko od toga da treba da budemo mašine, ali način na koji jedemo, hodamo, kontrolišemo emocije, obraćamo se prema bližnjima, vrlo verovatno će biti način na koji će se vaša deca ponašati, iako vam to ne deluje tako u momentu dok se valjaju po podu jer ste ih naljubaznije zamolili da obuku jaknu jer izlazite na -10.
8. Ne dozvolite sebi da se izgubite
Na ovoj stavki sam najčešće “padala”. Onog momenta kad padnem u vatru, iznerviram se ili počnem da se derem, 100 odsto je sigurno da neću smiriti dete, već će se na kraju, smiriti samo. Ali, tih dana ima i biće ih, kada je dete posebno nervozno, vi umorni i nemate baš mnogo živaca. Lakše će vam biti ako zadržite prisebnost i zdrav razum, ali ako se i desi da se izgubite, i to je život. Presaberite se i idite dalje. Moja omiljena mantra u vezi sa dečijim odrastanjem je “proći će”.
Izvor: Mamin svet