Ми као да смо заборавили која је сврха школе – пре свега да спрема децу за живот. Живот се страховито променио у последњих сто година, а школа то никако да примети – ради се иста лектира, вежбају исти задаци, ради се на исти начин.
Родитељи, наставници и деца су се нашли на три супротстављене стране, нико никог не разуме, и сви се љуте једни на друге.
Наставници кажу – деца неће да уче! А што би? У школама се заборавила она првобитна радост која би требало да прати учење. Деца желе да уче, то је њихова природна потреба, само ако им ми ту жељу не убијемо! И ако се ми радујемо заједно са децом, смишљамо сваки дан нешто ново, чудимо се заједно са њима и ми испочетка откривамо свет, доживећемо да деца нестрпљиво чекају следећи дан да виде шта смо им то занимљиво спремили. Знање које само преносимо је мртво, начин на који их учимо је застарео, често ни ми сами нисмо сигурни у то што их терамо да уче напамет и наравно да то деци није много занимљиво.
Основно је да им сачувамо радозналост, да их научимо шта да раде са информацијама и како да се поставе према свом том знању, да их научимо да уче целог живота, и да жале што не могу да науче још више! Тек онда имају шансе да проживе живот онако како човек са својом мисијом треба да живи – одговорно према себи, према људима око себе и одговорно према Земљи која нам је позајмљена на коришћење.
Није то немогућ задатак, потребно је само да се ми запитамо шта стварно желимо?! Ако нам је циљ да наша деца постану свесни, бистри, радознали и делатни људи, на радост и своју и нашу, потребно је да се и ми мало потрудимо да их тим путем поведемо. Једно само морамо знати: НЕМА ВАСПИТАЊА БЕЗ САМОВАСПИТАЊА !
А ево како то конкретно може да изгледа:
1. Индивидуализација наставе на основу темперамената и теорије Х. Гарднера о вишеструкој интелигенцији
Нисмо сви исти и не треба да будемо сви исти! С једне стране разликујемо се по темпераменту (колерик, сангвиник, флегматик, меланхолик) и самим тим и реагујемо на свет а и учимо различито. Некоме треба мир и ред, а неко седи у најпрометнијој просторији и учи без проблема.
Злочин је утеривати децу у калупе, терати их да се исто понашају, и оцењивати их на исти начин.
С друге стране, Гарднер ја лепо објаснио како постоје различите интелигенције (математичко-логичка, вербална, физичка, музичка, просторна, интер- и интра-персонална, визуелна…), и свакоме треба приближити градиво на њему примерен начин. Некоме требају слике и свака реченица подвучена другом бојом, а некоме требају табеле и све сложено у редове. Некоме треба јасно рећи, а некоме отпевати. Настава треба да буде као храњење животиња у зоолошком врту- некоме даш сено, некоме месо, неком банане. Све интелигенције треба развијати, сви треба да певају, да науче лепо да говоре, да уђу у основе математичког мишљења, да скачу и преврћу се, то је пут до целовите личности.
2. Развијање емоционално-социјалних вештина
Одавно истраживања показују да су за успех у животу, за срећан и испуњен живот много важније социјалне вештине од неких уско стручних знања. Отпорност на неуспех или умешност сарадње са колегама су пресудне, или да кажемо исто толико битне као и познавање материје са којом радимо. Уз то, ја сматрам да је познавање себе, својих снага и слабости још важније од претходна два. За стицање ових способности пресудно је остављање довољно времена за себе. У свеопштој јурњави за знањем, успехом, новцем или једноставно забавом, заборављамо себе, а онда то преносимо на децу.
Сви се успаниче кад дете каже да му је досадно! А у ствари, тек тада дете може да научи да се само побрине за себе и да из своје маште нешто створи. То је пут до свесног и делатног бића.
3. Равноправно развијање мишљења, осећања и воље
Шта то конкретно значи? Врло сликовито – шта да радиш са неким ко је паметан, али безосећајан и нема снаге тј. воље да спроведе то што зна; или неко ко је јако осећајан, али нит схвата шта се то дешава нити има воље да са тим нешто уради; или неко ко има воље и снаге, али је туп и безосећајан! Постоје и горе комбинације где некоме фали само једна од компоненти целовите личности- нпр. паметан и делатан, пун елана али безосећајан за околину или са мотивима који долазе из некаквих осећања која без контроле, импулсивно воде његове поступке.
Воља је страшно битна, а најмање се о њој мисли и самим тим се и запоставља. Битно је да дете сваки дан има неки сврсисходан посао, неку радњу која се понавља. То је пут до јаке воље.
Идеално је вежбање неког музичког инструмента, ту су добици вишеструки, али и свакодневно чишћење или брига о животињама су јако корисни за развијање воље.
4. Принцип правовремености
Није свеједно шта се кад учи и зашто. За правилно васпитавање је јако битна правовременост. Ни прерано, али ни прекасно. Дечје мишљење се драстично мења око седме године (најважнији знак, за оне који знају велику тајну да се физички и психички развој не могу раздвајати је промена зуба. Са испадањем млечних зуба дете се одваја од мајке и тек тад је спремно за школу). У трећем разреду је опет једна фина промена, а тек(!) у петом, шестом разреду деца су спремна да уче апстрактне појмове и дефиниције. Учитељи морају да се прилагоде тим променама, погрешно је очекивати да ми радимо са свима све време исто, а да се деца нама прилагоде. И то нас доводи до…
5. Сликовног мишљења!
Још нам је Пијеже објаснио да деца до 12-13 година имају тзв. сликовно мишљење, и начин рада треба томе да се прилагоди. То значи да су у нижим разредима деци потребне велике и јаке слике, све градиво, поготово математика, морају да деци буду видљиви, очигледни. Све се учи кроз приче. Сва најважнија сазнања о свету деца стичу прво кроз бајке, затим кроз басне и легенде о великим људима, Стари Завет, Грчку митологију. У тим причама су садржане највеће тајне света!
Историја и географија нам дају дивну грађу за такав начин рада. Уз то они служе да дете нађе, тј. постави себе у простору и времену. Тако долазимо до „уравнотеженог“ детета или касније човека – неког ко зна где је његово место.
6. Епохе
Када деца у једном дану имају пет-шест различитих школских предмета, они не стигну да се истински удубе у то што треба да уче. Поготово кад предмети, као што је најчешће, немају везе један са другим, не учи се, на пример, о Старој Грчкој кроз математику, историју, музичко и ликовно, него свако брине само о свом предмету. На тај начин ми код деце негујемо површност, „научи ти само напамет лекцију из књиге, кад добијеш оцену можеш да је заборавиш“.
Показало се да је много делотворније када деца уче месец дана један главни предмет, уз уметничке активности, сликање или певање који, на свој начин такође обрађују ту тему. Тако стечена знања су дубока и трајна и доприносе правом развоју личности, што би требало да је циљ школовања.
7. Лепо усмено и писмено изражавање су неопходни
Они су наша лична карта, преко говора ступамо у односе и представљамо се свету. За леп говор је неопходно прво уредити мисли, а исто важи и за писање састава, баук данашње школе. Циљ је да деца науче да о свему могу да кажу пар смислених реченица, да све има „главу и реп“, и да не дођу у ситуацију да их људи не разумеју зато што они не могу да искажу своје мисли. Касније ћемо говорити о позоришту, тј. дечијим представама као идеалном средству за остваривање овог циља.
8. Морално васпитање
Школско градиво треба пре свега да буде у служби васпитања! Учење гомиле података (који се лако нађу на интернету) и то напамет, нема никакву сврху. Васпитање је кључ и суштина, не само морално васпитање (које се више учи кроз природне законе него кроз религију!), већ и васпитање мисли као и истинско поштовање других. Захвалност и поштовање живота који нам је дат! (Наше хришћанско наслеђе се у школи заборавља, а цела наша култура је израсла на хришћанству). И наравно, љубав, ко у себи нема љубави не треба да улази у разред!
Лаж и лажна осећања су погубни за децу. Деца брзо науче да одговарају оно што мисле да ми желимо да чујемо, а то је пут у живот лажи који никуда не води.
9. Ауторитет учитеља је за децу у основној школи пресудан
Љубав према школи, или према неком школском предмету долази из личности предавача, не из садржаја. Посвећеност је уз саморазвој основни задатак учитеља! То деца препознају и умеју да цене једним дубоким поштовањем и љубављу. Ауторитет је деци потребан, ако то није учитељ или родитељ, они ће га наћи на неком другом месту, нпр међу старијим друговима, где се често наметну не најпаметнији или најбољи већ најгласнији и најјачи. Или ће без задршке слушати неке проблематичне јавне личности који су можда врло дискутабилних моралних квалитета.
И још нешто јако битно: без сарадње родитеља и учитеља све ово је јако, јако тешко. Родитељи и учитељи нипошто не смеју да обарају једни другима ауторитет. „Ма пусти га, нема он појма“ (учитељ или родитељ). Чак и ако нам се нешто не свиђа, за децу је битно да то не показујемо!
10. Покрет, спорт или телесна култура су незаобилазни
Данас знамо да је телесни развој неопходан за учење, најновија истраживања физиологије мозга показују да је покрет пресудан за развој мозга! Модерне болести као дислексија и дисграфија настају од лоше координације леве и десне мождане хемисфере, а то је последица недовољног кретања.
Уницеф је званично прогласио џудо за спорт који највише доприноси здравом развоју деце. Зато сматрам неопходним свакодневне тренинге аикида, пливања, вожњу бициклом, а о свакодневном пешачењу да и не говоримо. Кретање је дечја насушна потреба, као храна, и ако седе пола дана у школи, онда још мало док ураде домаће задатке, па мало испред телевизора, на крају та потреба за кретањем изађе где јој није место! И онда их прогласимо за хиперактивне! Уосталом, неке теме могу да се обрађују и у шетњи, кад се седи и неко нешто прича може лепо и да се задрема, али кад се хода то је мало теже.
11. Развој фине моторике је за развој мозга још важнији
Данас је деци и везивање пертли проблем, и опет дођемо до оне дислексије и дисграфије. А за децу су драгоцене све активности где се ради пре свега прстима. Шивење, штрикање, свирање било ког инструмента, чак и фруле, већ заборављени кликери, сецкање и љушћење кромпира и шаргарепе, све су то активности које за мозак чине много више него учење таблице множења напамет.
12. Практичан, сврсисходан рад
Вештине рада са дрветом или гвожђем, рад у башти, поправке по кући, мешење хлеба, израда грнчарије, плетење корпи, то су све активности неопходне за здрав дечји развој, и за разумевање света. Све је то човечанство морало да прође док нисмо дошли до машина и компјутера, и тај пут треба да пређе и свако поједино дете. Седање за компјутер без претходног разумевања доводи до тога да му се прилази као божанству, као чуду, вишој сили недокучивој људском уму. „Пише на гуглу“ су чаробне речи, и деца се не питају а ко је нахранио тај гугл подацима и са каквим намерама. Не треба да објашњавам до каквих манипулација може такав став да доведе.
13. Веза са природом
Идеално је да деца учествују у производњи хране, и у башти и у штали, да знају одакле шта долази, о благодетима боравка у природи да не говоримо. На тај начин приче о екологији нису само апстрактне приче, а „свет око нас“ напушта друштво најдосаднијих предмета у школи. Храна коју сами произведу постаје нешто драгоцено, а трешње су најслађе директно на дрвету. И ако није довољно, уз све то, опет имамо на делу и онај свакодневни рад, битан за развој воље.
14. Уметност
Храна и за тело и за душу. Музика, и певање и свирање, макар оних малих блок-флаутица! Сликање и вајање (глина, дрво, камен) су пратили развој цивилизације од самог почетка, деци је то незаобилазан степеник у целовитом развоју. Као што се кроз музику учи да се слуша, тако се кроз цртање учи да се гледа. И опет рад руку!
15. Позориште – драмска секција
Припремање представе је једно свеобухватно наставно средство, кроз позориште се учи и говор и песма, сценски покрет, шију се костими и припрема сценографија. Ја не знам другу активност коју деца толико воле, којој се толико препусте, а у којој се толико много научи.
16. Излети, пешачења, путовања бициклима или чамцима
Сналажење у природи, спавање у шаторима или сеницима, долажење до циља само својим ногама, својом снагом, уз све социјалне изазове, неко се уморио, неко је гладан, неко не може да прескочи поток, то су ситуације у којима цела група мора да нађе решење за сваког појединца. Недељу дана пешачења је вредније од целе школске године седења у разреду.
Повратак неким заборављеним вредностима уз поштовање оних нових који доносе добро, једини је пут да деци пружимо добро образовање, онакво какво они заслужују.
Аутор: Миша Петровић, учитељ и валдорфски педагог