Не занима их наше дјетињство у ком се ратовало, у којем се бомбардовало, у којем смо стајали у реду за литру уља.
Ништа ми бољи од њих нисмо јер се у том нашем предобром дјетињству о пола тема није причало, више се ћутало.
Не узимајте им екране, игрице и чуда већ умјесто кукања над истим укључите себе у њихово вријеме за екран, није то тако страшно. Можда и ви научите нешто о свијету који је њима нормалан, а вас чуди.
Оставите дјецу на миру, њихове игре и ваше менталне предигре с кинеским играчкама, тортама које су правиле мајке и ластишима који у причама добијају супер моћи.
Критикујете их како пуно времена проводе на екрану па то напишете гледајући у екран.
Критикујете рођендане с фонданом и одређујете број балона на рођендану заборављајући да управо захваљујући интернету сада неке мајке, жене, домаћице имају посао, слатки посао, муте, пеку, праве, сликају. Неке праве украсе за рођендане, неке од стиропора свјетове стварају.
Критикујете како их нема напољу као да су сами себе требали научити да буду напољу.
Критикујете их (па и ја) како не поздрављају као да сте заборавили да „добар дан“ и „хвала“ из куће иду.
Не ваљају вам ни школе ни учитељи док скупљате стотине марака за поклоне по Вибер групама за те исте људе, а повјерење им не поклањате.
Оставите дјецу на миру и будите ви бољи људи због којих ће и дјеца бити бољи људи.
И нас је неко научио, неко мора и њих.
А критике на интернету, укључујући и ову моју, никог ништа научити неће.
Аутор: Бранкица Раковић