– Zdravo, Marija! Kako si, zlato? – žena se smeškala petogodišnjoj devojčici i pokušala da je pomazi. Marija se samo povukla iza majčinih leđa.
– Pozdravi se, Marija! To je mamina nastavnica. Kako se kaže? Dooo-bar dan. – devojčicina majka se uvijala od nelagodnosti.
Posle kraćeg razgovora u kom su obe žene zaboravile na dete, rastale su se i produžile svaka na svoju stranu.
– Šta te je spopalo, Marija?! Moraš da se pozdraviš kad ti se stariji obrate. Razumeš? Mo-raš! Zašto si se sklanjala iza mene? Hoćeš da pomisle da si nevaspitana?!
***
– Šta joj radiš to, Nenade? Pa nije ona lutka da trepće i ponaša se kao dama iz Pariza! Dete je, pobogu, mora da se igra!
– Ma ona mora da nauči da se ponaša kako treba, da bude fina i kulturna, Marija!
– Ne, to smo mi morali! Ona mora da nauči da prepozna svoje želje i potrebe. Da zna da se zauzme za sebe!
– Pa šta, kad dođe moja majka da joj ne da da je poljubi, da beži od rođenog dede?!
– Ako joj se ne ljubi, ne mora da se ljubi! Ni s babom sada, ni s dečkom kad poraste!
– Ponovo si čitala one tvoje knjige o roditeljstvu?
***
Marija i Nenad su redovno vodili ovakve rasprave. U pozadini, Marija bi uvek čula onu čuvenu pesmu „Kao Bane dobri sin, tih i miran, čist i fin“ i mislila kako njeno dete neće tako.
– Moj cilj nije da imam finu i dobru decu!
Pokušavala je da objasni Nenadu da je ona odrasla baš tako. Ljubeći babu „iz dužnosti i lepog vaspitanja“ pri svakoj poseti – istu onu ženu koja bi deset minuta nakon tog poljupca znala da podvikne na nju, da izvređa njene roditelje i kritikuje „kakvo vam je ovo dete?!“
Bila je dobro dete. Ono što klima glavom, slaže se sa svim što kažu mama i tata. Dete koje ćuti i ne pokazuje kako se oseća. Emocije, pa ta reč nije postojala osamdesetih! Šta je ona znala kako se oseća?! I zašto bi ona, uopšte, imala razloga da bude bilo šta osim srećna? Ako bi osetila radost ili tugu, a to se kosilo sa onim što roditelji misle – postidela bi se do koske.
– Poljubi tetu, pozdravi se – rekla je njena mama. – Kaži dobar dan, Marija, kako se kaže: hvala, molim, izvolite.
Maniri joj nisu manjkali, ali odlučnost i samopoštovanje jeste. Uprkos đačkoj knjižici punoj petica, uspešnim časovima klavira i solfeđa, svim onim koševima koje je dala na utakmicama – ponos na maminom i tatinom licu bi zasjao i – vrlo brzo se ugasio.
U početku su hvalili svako njeno postignuće, a onda su ti mali uspesi postali kriterijum za nove. Ništa im nije bilo dovoljno dobro. Naša Marija ovo, naša Marija ono. Radovala se svakom treningu, druženju, vežbala revnosno matematiku, išla na takmičenja, osvajala nagrade i čekala to: „bravo, Marija!“
Međutim, pored svih tih savladanih veština, silnog znanja u njenoj glavi i pravila lepog ponašanja, Marija nije posedovala ono osnovno – sposobnost da kaže „ne, neću, to nije fer“. Zbog toga joj na fakultetu, po prvi put, nije bilo jasno kako to njene kolege prepišu tuđi rad i dobiju desetku ili profesor iz hira oceni njen odgovor kao „tačan, ali previše stidljiv, koleginice. Mora to malo odsečnije, evo vam osmica da vežbate nastup!“
Ona je naučila da se lepo ponaša, šta sad to treba da vežba? Zar nisu profesori i roditelji uvek u pravu, pa oni su autoritet?! Prošle su godine dok nije shvatila da je sasvim u redu da autoritete preispituje, da su i profesori obični ljudi i da ne treba da se stidi sebe jer je dala drugačiji odgovor ili ima o nečemu drugačije mišljenje.
Bila je treća godina fakulteta kad ju je cimerka pitala šta voli da radi. Počela je da nabraja sve što zna – da svira klavir, da pliva sve stilove, da igra košarku i tako redom, a onda ju je cimerka presekla: „Ne tražim ti da mi recituješ svoju biografiju, nego šta voliš da radiš. U čemu uživaš, šta te opušta, razumeš?“
Imala je 22 godine. Niko je nikad nije pitao šta je to što ona želi.
Svet se odjednom zavrteo drugačije – u svemu je videla nešto novo, opčinila je spoznaja da ne mora da pristane na sve, da nije sramota da kaže da nešto „neće“ ili da joj se nešto ne sviđa.
Iz detinjstva su samo počela da izranjaju sećanja – kad se družila sa Nenom koja je bila gruba i zločesta, ali – „doktorsko dete, s njom treba da se družiš!“ Ili kad je nastavnica klavira lupila lenjirom po prstima, jer je pogrešila ton – „misliš tako i na takmičenju da me brukaš?“ Setila se pogleda prodavačice dok joj majka oblači jednobojnu jaknu – „Ne gledaj mi te cvetne i roze! Ova je dobra, držaće ti toplo cele zime i manje će da se prlja.“
Oduvek je bilo tako – kao da sve što radi – radi njima i da je važno da bude dobra i fina da bi oni bili srećni.
– A šta ti želiš? – pitala je cimerka. Nije imala pojma, ali je počela polako da otkriva.
Kad je rodila Ninu, znala je – ona neće biti samo dobra i fina. Njeno dete neće ići okolo smeškajući se i kad joj se ne smeška. Ako želi da se igra sama – igraće se sama. Ako joj se igra sa drugom decom – igraće se s drugom decom (ako je žele u igri). Neće gledati stidljivo u oca i majku žudeći za pohvalom umesto podrške.
Neće morati da bude u svemu najbolja, niti da ide na ples, odbojku ili da svira violinu – osim ako sama to ne poželi i zatraži. Nema republičkih takmičenja iz matematike i istorije. Nema juniorskih državnih kupova na košarkaškom terenu. Naučiće da je sasvim u redu da radi ono što voli, a ne ono što su „mama i tata rekli da treba“.
Nenad je mislio da tako rastu „nevaspitana deca“. Užasavalo ga je kad se Nina igra u dvorištu u blatu ili kad ne dopušta da je poljubi komšinica.
– Svi smo mi bili deca pa smo morali da kažemo „dobar dan“ i „hvala“, da poljubimo staru tetku i da se smeškamo i kad smo ljuti, jer su došli gosti. Šta je tu loše što želim da i ona bude fina?!
– Razumem te, ali naš cilj ne treba da bude da imamo finu i dobru decu. Ne, ako tako neće biti srećna.
