Сваки родитељ, а посебно родитељ детета с посебним потребама, има један огроман страх: шта ако нам се нешто деси, шта ће бити с нашим дететом?
Нећу писати уопштено, писаћу сасвим субјективно: моја девојчица, моја малена смеђокоса вила, има аутизам. Заробљена је у свету у ком речи постоје, али не излазе. Постоје боје, облици и емоције, али су заробљени у тим малим главицама.
Аутизам је још увек велика мистерија и научници се не могу сложити зашто до њега долази, но ето, моје дете га има и ми живимо с њим. Будимо се с њим и лежемо с њим. 24 сата на дан.
И није лако. Како дете расте и постаје физички јаче, постаје и све теже.Све што је код трогодишњакиње изгледало слатко и симпатично, сад изгледа помало гротескно, да не употребим тежу реч. Болели су ме, о колико су ме болели згрожени погледи неупућене околине која је моју Дивну сматрала немогућом и размаженом, а она је била фрустрирана што се тај час не може изразити – да је боли, на пример. Да је жедна. Да јој је вруће.
И питам се: шта једног дана? Шта ће бити с њом? Како кажу речи песме ‘кад крене као лане међу вукове’, а мојих заштитничких руку неће бити око ње да је грле и штите? Верујте, дала бих сто живота да није тако, да овог тренутка могу смислити решење, махнути чаробним штапићем и рећи: “Све ће бити добро! Она ће бити добро.”
Но, у стварности тако не иде. Не постоје добре виле и чаробни штапићи који ће за час решити проблем, али ми се упорно, и упорно држимо Исуса, не да нам скине крст с леђа, већ да нам их ојача да га снажније носимо.
Једног дана, лане моје, кад склопим очи, свет ће и даље постојати, но твој свет више никад неће бити исти. Толико ти тога желим! Толико тога што други сматрају нормалним нама је скоро па немогућа мисија: нормално школовање, брак и мајчинство. Често у сузама молим Бога да нам помогне, да ако већ муж и ја нисмо достојни милости да је душа тог детета беља од љиљанове… и онда станем… и питам мерим ли по људском или по Божјем, јер ја згрешим стопут у дану, а моја Мила ниједном… па што јој онда тачно ја то тражим? Желим ли за њу праву ствар?
У једно сам сигурна: осим Бога, нико те никада дете моје неће волети више од мене. Ниједан твој неуспех нећу осећати никако другачије него као камен на души, ниједну увреду и ружан поглед нећу доживети никако него као мач који ће ми пробости душу, а често се осећам тако беспомоћно.
На земљи смо привремено, често је зовемо Долином суза због патњи којима смо изложени, но љубљена моја, од оног трена кад си се родила, до тренутка кад ми свест угасне, свака моја мисао биће упућена теби. И чудна је то мешавина љубави, боли, среће, патње, поноса, немогуће је наћи реч која обједињује у себи тај спектар емоција који се у срцу родитеља ковитла, а она постоји и изгара, толиком жестином да понекад помислим да је жив човек не може поднети.
Кад једног дана престанем ходати твојим стазама и држати твоју малу слатку руку, једно ти могу обећати: љубав никад не умире, и никад те збиља нећу напуститити. Пратићу те, чувати где год пошла и што год радила, упорно и вечно, стрпљиво и до краја. У времену и простору.
Сад си још мала. Такве мисли терам од себе и приписујем их некаквој далекој далекој будућности, но истина јес да не знамо шта нам доноси сутра. Ако икад, душо моје душе, будеш знала читати или ти буду могли читати, знај: налазићу се у сваком трептају лептира око тебе, повијаћу сваку влат траве и сваки цветак који ћеш убрати – у одразу њега видећеш моје лице. Ако у животу будеш тужна, доћи ћу ти у ветру да ти шапнем да ће проћи, баш како то чинимо и данас. Љубав је неуништива и не познаје границе материјалног и нематеријалног света, и баш зато ти могу обећати да ћеш њоме бити обавијена попут флуида који не штити скроз, али чини да мање боли.
Пронаћи ћеш ме свуда, довољно је да само помислиш на мене и бићу за те ту. Заувек.
Немојте ме питати зашто баш данас пишем овај текст. Немам посебног разлога. Имам хиљаду разлога. Били они љубав, страх, неизвесност, небитно је, ово је само једно писмо једне маме једног посебног детета.
Желим само да знаш да те волим од првог дана – кад сам те пожелела, кад сам угледала најлепше бадемасте очи на свету. Знам да не знаш шта значи кад ти кажем да те волим. Али ја ћу ти то и даље говорити, хиљаде и хиљаде пута, неуморно, јер дубоко у души знам да твоја душа разуме значење љубави. Створила те чиста Љубав, та како је онда не би разумела?
И знаш, никада заправо нећу нестати. Доћи ћу ти да пољубим где боли, да загрлим кад ти буде потребно, и кунем ти се, малена моја, знаћеш да сам то ја, да смо то ми. Одувек смо биле ми.
Како једног дана, лане моје? Нећемо се бојати. Не док је љубави. Она не познаје страх и не признаје стрепњу, само даје мир и обећање нечег толико дивног да можемо само нагађати о чему се ради.
Надам се да ћеш ове речи моћи разумети. Ако не умом, онда срцем. Јер у њему си се настанила од првог дана и пребиваћеш у њему довека.
Без страха, Дивна моја.
Извор: blog.vecernji.hr