Kaда сам била мала моје реченице би почињале са “Кад ја будем имала децу…”

април 14, 2016

Као мала девојчица нисам маштала о удаји и том неком принцу који ће наићи на некој сиротој рагици и запрости ме али јесам о деци. Не знам тачно због чега је то тако али родитељ сам од своје седме године. Имам сведоке, мајке ми! Моје реченице би почињале са “Кад ја будем имала децу…” а онда би следила нека врло важна констатација о томе како ћу им дозволити да једу еурокрем за вечеру. Знала сам ја одувек да у том родитељству има нечег бескрајно важног али тек сад сам стасала да то и вербализујем.
dete majka
У последње време читам много шта о родитељству и мајчинству пишу баш маме. Нема пуно кључних ствари око којих се не слажемо. “Дивно, тешко, фасцинантно, само да преживим дан, не каки поред ноше, бебин мирис, кад ћеш већ заспати, масна ми коса, а где је тата?”, ма све смо прошле.
Понекад, мада врло, врло ретко, када ми се нађу на кафи Ид, Его и Супер Его, засија ми нека од оних паметних сијалица што раде 100 год. Родитељство ми је дозволило да гајећи своју децу, пружим и заузврат осетим све оно што сама нисам добила. Оно ми дозвољава да на неки начин родим саму себе, своју бољу верзију која ће да расте заједно са мојом децом. Родитељство је својеврсна награда за људску зрелост (или би требало бити). Због тога није ни чудо што смо сви постали превише брижни и презаштитнички настројени. Неки због носталгије и тога што знају шта је родитељска љубав и ветар у леђа, неки зато да сазнају, сви се кроз њега самоактуелизујемо. Кад размислите мало видећете да и себе малу/малог мазите и причате јој/му приче, играте се и пружате негујуће емоције, не само својој деци, већ и себи малима. Сигурно сте доживели те освешћујуће моменте кад кришом признајете да у ствари себи купујете тај лего, лутку, сладолед. Или кад и вама треба помоћ ваше маме, не због унучета, већ због вас, малих.
Разумем да неком ове психолошке форме нису блиске. Мени је јако занимљиво да размишљам о нашем колективном и породичном наслеђу и како оно утиче на нас као родитеље и на нашу децу. “Исти је деда!” или “види се да је твој клон” колико су или не наивне такве констатације? Чини ми се да њима пројектујемо себе или своје ближње на дете, заборављајући да је оно нова и непоновљива личност, својеврсни генетски микс наших предака, аскурђела и белих орлова.
Родитељство је увек на крају импровизација саткана од љубави, одговорности и “ако направиш грешку, опрости себи и настави даље” момената.
Никад у животу ми нису више биле потребне жене и сестринска солидарност, него као кад сам постала мајка. Никад ми жене нису више ишле на велики и мали мозак, као кад сам постала мајка. Осећај усамљености и неразумевања, осећај потребе за прихватањем, подршком, похвалом, много су ме мучили. Добра си мама, “све” радиш како треба, “Анд тхе Осцар гоес то….. МЕ” осећаја, све ми је требало. Брзо сам научила да ћу то ретко кад и од кога добити а да то јесте врло важно. Кад вам неко упути комплимент да вам је лепа фризура, то прија, да вам је то баш добра идеја и то прија. А кад вам кажу да сте добар родитељ то вас лансира на К2! Сврха вашег живота је испуњена, све ипак има смисла! Ни две факултетске дипломе, унапређења и бинго (не лото 🙂 ) добитак и сва друга одликовања се не могу поредити са потврдом коју ћете једног дана, надам се, добити од своје деце. Били сте им добри родитељи.
Признаћу вам како се тешим и тапкам себе по рамену у ситуацијама родитељске анксиозности, можда и вама помогне. Замишљам тако предивне слике света, природних лепота и крајолика из птичије перспективе. Чујем неку дивну музику и све то личи на било који документарац из Натионал Геограпхиц радионице а ја осећам да сам део те наше мајке природе и да сам сваким атомом свога бића повезана са том све-прожимајућом енергијом која нас све спаја. И знам да не постоји ни почетак ни крај и да ћу живети кроз своју децу, као и наши родитељи и преци кроз нас. Да је та неописива лепота живота, природе и љубави у нама у свим тренуцима. Да је родити дете и подарити му душу да све то упије, нешто најлепше што можеш учинити у свом животу.
Моји хероји су били и остали моји родитељи. Не могу никог другог да замислим у тој улози.
– Мајкл Џордан
 
Извор: icbmother.com
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама