Одувек сам се дивила вредној, посвећеној деци која су одлични ђаци, тренирају два спорта, свирају неки инструмент и подједнако су успешни у свему. Завидела сам родитељима који имају такву децу, посебно њима, на уложеном труду и снази да све то организују, превезу и остваре. Срце ми је било пуно због слика на друштвеним мрежама где деца љубе своје златне медаље, а не знам ни ко су ни чији су. У себи сам тихо изговарала свака част, за сваку фотографију ђачке књижице са свим петицама, потајно поносна на чињеницу да таква деца постоје и одрастају овде међу нама. Вредно, упорно гурају кроз живот и чине своје родитеље поносним.
Моја деца нису одлични ђаци. Немају осећај да је то баш све неопходно што се од њих очекује, па приоритете одреде сами. Мучан ми буде сваки одлазак на отворена врата и кад ми после родитељског кажу да останем. Стисните их мало, каже наставница. Стискам и превише, али ни то изгледа није довољно. Јаче да стискам не умем. Шта значи, уопште, стискајте их?
Нервирала сам се, болело ме је, јер сам желела да им покажем колико је успех дивна ствар и колико се човек на крају осећа поносно и стамено. У једном тренутку сам схватила да желим и очекујем од њих сопствени успех из школе, и да је то немогуће. Они нису ја. Ја не умем да им створим осећај да треба да уче након школе још четири сата.
Сами су по васцели дан, док сам на послу. За то време врло мало уче. Заврше домаћи, а онда раде сасвим невероватне ствари. То су оне ствари због којих сам поносна на њих. То су њихове златне медаље, са угравираним мојим именом. Никада објављене ни на једној друштвеној мрежи.
Моје мале девојчице су одлучиле да ми направе торту. Праву. Са шлагом одозго. Нашле су неки једноставан рецепт на нету и направиле ми је за рођендан. Ставиле су и свећице. Уштеделе од ужине. Тог дана нису јеле у школи, да бих ја имала црвени број 40 на торти. Син је поправио фиоке које су се разлабавиле. Тада сам плакала, и они су плакали. Заједно смо појели ту торту и водили пса напоље. Частила сам их ћевапима.
Добијала сам саксије са посађеним цвећем, грашак са шећером, домаћи печени хлеб (сећам се да је деловао као нешто дрвено), промењене сијалице, поправљене кваке, сређену терасу са једним отвореним пивом које ме чека на сточићу. Дочекивале су ме омиљене песме када улазим у кућу.
Писали су ми песме, цртали ремек дела на којима пише да је то баш за мене и да сам најбоља на свету. Гомиле поклона сачињених од крпица, штапића од сладоледа, лакова за нокте и резанаца… Исцртали су моју белу, досадну памучну спаваћицу фломастерима, да буде шарена за спавање, да у њој лепше сањам. Орибали каду и лавабо, прали и простирали веш. Мењали сами своје постељине, а мени моју омиљену наранџасту. Правили ми минђуше од трешања које су сами убрали, тешили ме када ми дођу претешки дани. Не брини мама, биће све океј, ево средили смо кућу, знамо да те то радује. Ишли су у набавку, окупали пса и одвели га код ветеринара. Помогли другу око неког пројекта за школу.
Мазали су ми леђа када сам се једном укочила и лежали поред мене увече уз те-ве док не заспим. Правили ми чајеве када сам била болесна, и палачинке да оздравим што пре. Хиљаде јутарњих кафа ме је сачекало на тераси. Доносили ми мачке, кучиће, јежеве и врану да их спасемо заједно. Остављали ми најсмешније поруке на фрижидеру, разумели моју одлуку да не живимо са њиховим оцем, разумели моју нову љубав, прихватили све промене и прилагодили се без поговора. Били су одувек моја снага, покретач и инспирација. Моја екипа.
Њихова велика дела, чине њих троје највећим личностима у мом животу. Из мене не говори пристрасност, већ понос на то што сам у свом дому направила расадник квалитетних људи који ће се у животу снаћи где год да се обрену.
Ниједна петица из математике, физике и хемије то не може да замени.
Сандра Тодоровић за Mondo