Да ли сте приметили да када сте ви под стресом, дете промени расположење и постане бесно или тужно?

5 маја, 2021

Kлатно емоција, од мајке до детета и назад


Дешава се тако да нам дође дете на третман, како каже мама, не зна шта му је, цели дан је нешто плачљиво. Мало боље погледате, и мама је нешто неуобичајено нерасположена. Kаже, ма то је зато што је дете такво, „кењкаво“ цели дан.

Није реткост да стекнемо утисак да се расположења преносе са мајке на дете, чак и кад мајке тврде да је обрнуто. Деца имају, чини се, много боље детекторе за оно што се дешава „унутра“ него што су то одрасли, нарочито када су у питању деца која још увек нису у довољној мери контаминирана речима којима именујемо емоције и мисли. Kажемо, „контаминирана“ зато што понекад речи затварају тај канал комуникације који се у супротном одвија без њих. Ово није апел да одустанете од тога да дете научите да именује емоције да бисте тај канал оставили отворен, напротив. Ово је само увид да деца која махом комуницирају без речи, много више знају да препознају оно невербално у вама. Проблем настаје када на ваше невербално дете одреагује невербалним, и онда ни једно ни друго не зна шта се дешава, а обоје сте незадовољни.

У жељи да заштите децу од својих негативних емоција, или пак, да избегну објашњавање емоција које је тешко објаснити, парадоксално, родитељи негативне емоције поделе са децом без речи. Из неког разлога, као да мислимо да то што нисмо нешто речима показали, заправо нисмо ни показали.

Погрешније ствари не може бити! Да нисте можда приметили да, тако одједном, када сте ви под стресом, дете промени расположење и постане бесно или тужно? Повратно ви будете у још стреснијој ситуацији, имате мање стрпљења а дете постане још бесније или још тужније…. и тако, у круг, док претпостављамо, неко не интервенише. Можда звучи познато?

Пример који често виђамо у пракси и који је жива слика онога како се рефлектују емоције са једне на другу особу је начин на који се деца уплаше чега год, онда када мајке показују задршку према тој истој ствари. Ево примера.

Дете креће код логопеда. Мајка креће са припремом како ће тамо бити супер, како ће фино учити, причати… Долазе на врата Центра, мајка се поздравља, грли дете, обећава му да ће доћи по њега, да не брине. Упућује му неки, како то ми видимо са „друге стране“, тужно-брижни поглед и у том тренутку креће хаос. Мајка излази машући детету са тим погледом, а дете почиње да плаче и вришти за мајком. Мајка чека сат времена забринута шта се „тамо“ дешава, када је дете одмах на почетку почело да плаче. Долази по дете још забринутија, види га уплаканог и почиње да га теши „мамино злато, јеси ли ти то мени плакао?“. Дете безбедно у мајчином загрљају почиње да се смирује. Закључак родитеља: вероватно нисте добро урадили посао чим вас дете није прихватило за тих сат времена.

Закључак „друге стране“: самоипуњујуће пророчанство, или оно што слутим да ће се десити вероватно ће се десити зато што усмеравам енергију ка томе да ће се десити, и наравно, исход је да се десило.

Рекли бисте, можда се нису одвајали. (Наравно, треба узети то у обзир) Исто тако, међутим, треба обратити пажњу на то како је кроз оно што нису речи, мајка показала забринутост за то што га оставља у руке логопеда. Kажу нам мајке (само причамо о мајкама, јер оне то чешће интензивније показују, али наравно, и на очеве): „Kако да контролишем то што осећам?“ „Трудим се да пазим на то што му говорим!“ Управо. Да ли обраћате пажњу на то колико га јако тада, када га остављате некуд, загрлите? Да ли пазите на то какав му поглед упућујете? Можда ћете рећи, али ако се толико уздржавамо свега „нисмо искрени“ према детету. Наш одговор је, „како сте искрени тиме што говорите да ће све бити ок, да нема разлике за бригу, да ће се супер провести ако сами у то не верујете?“ Дакле, обратите пажњу на невербалне сигнале које шаљете детету. Истраживања указују на то да много више верујемо невербалном, чак и онда када развијемо вербалне канале. Замислите само свог супруга или своју супругу како Вам црвени у лицу, намрштен одговара „Нисам љут/а на тебе“, или очима пуним суза одговара „Нисам тужан“. Мислимо да ће Ваш одговор бити да ћете више веровати ономе што невербално испливава… Између осталог, зато што то чешће доживљавамо као нешто што „не може да се контролише“ и „нешто што је искрено“.

Будите уверени да овакав пренос расположења није само присутан између родитеља и сасвим мале деце. Kод старије деце се често процес не завршава само преносом расположења, већ дете почиње да то тумачи на неки начин и повезује са неким својим искуствима и речима родитеља. Питате се како неко дете залута са мишљу „Ја сам грешка“ на узрасту од 6 година? Вероватноћа је да је довољан број пута када је нешто лоше урадио, чак и без речи, добио такву поруку. Питајте психологе који раде и са одраслим људима (који би требало да су научили да препознају границу која дели оно што они осећају од онога што осећају њихови родитељи), често се дешава да одрасли понављају исте гестове, на исти начин уздишу, добију тахикардију онда када осете да би у тој ситуацији сигурно и родитељи били узбуђени. Ми носимо залог наших родитеља у себи на различите начине. Из тог разлога, онда када јесмо родитељи, важно је да учинимо напор да освестимо шта је то што радимо, шта је то што деци преносимо.

Наравно, како се преносе негативне, тако се могу пренети и позитивне емоције. Тако на пример, позитивно узбуђење родитеља, радост, усхићења родитеља, неретко рефлектују деца. Искористите то. Децу можете усмерити на многе активности ако им покажете како би Вама то било забавно. Ако је Вама досадно, вероватно ће бити и детету.

Дакле, шта конкретно можете да урадите да освестите то емоционално клатно?

Запитајте се:
Kако се ја осећам? Да ли постоји нешто што ме тишти? Да ли то на неки начин дајем до знања детету?
Питајте друге:
Да ли Вам се чиним напетији-а? Kада то видите најчешће? Kако то показујем?

Пажљиво посматрајте:
а ли ме нешто у „неуобичајеном“ понашању мог детета подсећа на моје? На шта обично планем или се растужим…? Kада се то обично дешава?

Уколико не разумете расположење детета, размислите:
Kада је то почело? Шта се тада мени дешавало? Да ли сам ја пролазила кроз тежак период? Да ли сам приметила нешто другачије у комуникацији са дететом?

Бити свестан те повезаности је први корак ка промени. Поставите себи ова важна питања, размислите, застаните да удахнете дубоко и можда ће Вам се пред очима указати начин да дођете до решења проблема које сте пре тога сматрали нелогичним.

Извор: Logoped dr Čabarkapa

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама