“Pa, gospodine, Vi ste detetu uradili domaći. Dete je dobilo 5, a vi zvezdicu iz domaćeg.”

9 novembra, 2021

Rastaju se pred školom kao da su deca krenula u vojsku

Na roditeljskom me jedan gospodin, državni službenik, pita zašto sam njemu dao zvezdicu da oboji? Pa, gospodine, Vi ste detetu uradili domaći.

Ponedeljak u školi nije tako tmuran kao na drugim radnim mestima. Svi su veseli, mnogo je dečje graje, svuda naokolo je veseli žamor. Drugari se grle, smeškaju, raduju novom druženju. Tu je i poneki tajnoviti pogled skrivene simpatije. Prepričavaju se doživljaji od vikenda. Pozitivna energija ispuni svaki kutak prostorije. Ponedeljkom se zaista osete sve čari nastavničkog zanata. Tako bi valjda trebalo biti svaki dan?

Predajem učenicima drugog razreda. Treći čas je matematika. Primetim nervozu kod jednog učenika. Često pucketa prstima, odlazi u toalet, izbegava direktan pogled. Vežbamo sabiranje do deset i nastojim da ga što više uključim u razgovor. Vidim da krišom sabira na prstiće i pokušava da odgovori pre drugih, ali često pogreši. Očigledno je pod pritiskom. Našalim se: Blizu si. Promašio si samo za jedan broj. Hajde da to prebacimo u marke. Ako imaš pet maraka i učitelj ti da još dve marke (izvadim iz džepa 2 KM i dam mu), koliko ćeš onda imati novca?

Pa 7 maraka, odgovori kao iz topa.

Eto, vidiš da znaš čim se radi u parama, zaključim.

Svi smo se malo nasmejali. Vidim da je i njemu lakše. Deci uvek nastojim da približim gradivo na realno primenljivu situaciju. Tu se lakše snalaze. Ubrzo završavamo nastavu. Odlazim kući lakši za dve marke, ali zadovoljniji – imam utisak da sam skinuo teret s njegovih nejakih leđa.

Utorak, 2. 11. 2021.

Ulazim u učionicu, pozdravljam đake, sedam za katedru. Već na prvom času onaj dečak od juče javio se da odgovara matematiku.

Učitelju, mogu li da odgovaram?, govori vidno uznemirenim glasom.

O, dobar dan, oslovljavam ga imenom.

Kako si? Jesi se to uželeo učitelja pa mu ne daš ni da sedne, govorim mu sa osmehom, a on se nekako nevoljno nasmeja.

Mogu li da odgovaram, molim Vas? Moram da popravim trojku iz kontrolnog, pita nervozno.

A šta fali tvojoj trojci? I to je fina ocena. Znači da si dobar, pokušavam da opustim atmosferu.

Ali, tata i mama se ljute na mene. Neće da pričaju sa mnom, drski su i govore o meni loše, govori pokunjeno.

Evo, evo, sad ćemo, polako, ništa ne brini, nastojim da ga smirim, a i sam znam šta me čeka.

Nikad nisam voleo da ocenjujem decu u ranom školskom uzrastu. Oni su tad još mali, 7–8 godina, i svaku lošu ocenu najčešće doživljavaju tragično. Neretko i roditelji vrše pritisak na njih. Svaki roditelj želi da njegovo dete bude uspešno. Od najranijeg uzrasta deci se nameće da budu uspešna, a ne da poseduju kvalitete.

Ima da budeš odličan; Ja ću se žrtvovati, tvoje je samo da imaš petice; Moraš da budeš dobar sportista. Fudbaler zvuči popularno; Posle škole ideš u školu jezika. Mora se strani jezik znati; Evo, sve smo ti omogućili, a ti nam to vrati peticama; Kako je ona dobila 5, a ti 3…

Nažalost, sve je veći broj roditelja koji imaju prevelika očekivanja od svoje dece. Mami je bitno da u Viber grupi roditelja napiše kako je njeno dete dobilo pet, kako je učitelj pohvalio i slično. Očekivanja preambicioznih roditelja često su praćena kritikama. Posledica toga je da dete gubi samopouzdanje, počinje da se oseća nesposobnim i biva u stalnom strahu da će izneveriti roditelje. A roditelji su obezbedili produženi boravak pre škole, privatne časove posle škole, treninge, sekcije, nove patike za peticu iz prirode i šta sve još ne, ali nisu ono najbitnije – provoditi vreme sa svojim detetom, pustiti ga da se uprlja na livadi, penje na drveće, skače po bari, izdere kolena. Sve češće čujemo: Nemoj to! Uprljaćeš! Slomićeš!

Sad zamislite da zreloj osobi, recimo u tridesetim godinama, svakodnevno govorimo da joj je ručak bio neukusan ili da ne zna da parkira auto ili da je loša u svom poslu? E upravo to roditelji rade detetu! I još često povišenim tonom.

O svemu ovome razmišljam dok dečak prilazi tabli, rešen da popravi svoju ocenu. Vidno ima tremu, lomi kredu, hoće nešto da piše.

Pa ja već vidim da si ti odlično naučio, evo kreda sama piše. Vidi… Švrljam nešto po tabli, pokušavam da ga oraspoložim i razbijem tremu. Sednem u njegovu klupu.

Evo, budi nam ti danas učitelj. Reci ovoj deci šta je to duž?

Duž je prava linija oivičena dvema tačkama!, odgovori u jednom dahu.

Ma bravo, ti bi bio bolji učitelj od mene. Hoćeš da se menjamo?, pitam ga, a u uglu usana mu se ote smešak. Začas je nabrojao geometrijske oblike i geometrijska tela. Sve je to bilo tako lepo naučeno, kao pesmica. Baš onako kako ne treba – napamet. Tekstualne zadatke ne razume i teško se snalazi.

Ne učimo decu da misle, da povezuju stvari, a to im je jedina priprema za budućnost. Da bismo poboljšali proces mišljenja, deca moraju više da se kreću. Tu smo, izgleda, svi zakazali, i škole i roditelji. Deci je najpotrebniji odmor u prirodi, boravak u parku, daleko od računara i telefona. Ne treba njima stotinu sekcija, nego šuma i park.

Bilo je grešaka u njegovom odgovoru, nije baš za odličnu ocenu. Više je za 4. Sad se i ja lomim, hiljadu misli mi se vrzma po glavi, postajemo nervozni i on i ja, a slutim – i roditelji. Pod pritiskom pokušavam što pre da pronađem najbolje rešenje: s jedne strane – ne treba spuštati kriterijume, a s druge strane – gledam u njega kako strepi i gricka donju usnu. Prolaze mi slike kako saopštava roditeljima da je dobio 4, oni besni, on se muči… Zameram i sebi i kolegama koji popuštaju. Znanje je iz godine u godinu sve slabije, a prosek ocena sve veći. Da bi izbegli probleme sa roditeljima i inspekcijom, mnogi idu linijom manjeg otpora i sve to zbog prevelikog očekivanja. Pitam se da li ja sad svesno treba da učinim nepravdu? Zar dete mora da bude odlično da bi sutra bilo uspešno? Vršeći pritisak na decu da budu odlična gušimo i zanemarujemo njihove talente. Zar radije biramo mrzovoljno i nezadovoljno dete koje je odlično, nego srećno i zadovoljno dijete koje uživa u svom talentu? A sve to zarad obave dečje knjižice na Fejsbuku i 50ak lajkova?!

Sreda 3. 11. 2021.

Neki oblačan i mračan dan. Pada blaga jesenja kiša, ali nije nešto hladno. Dolazim pred školu. Oko dvorišta milion auta. Tražim parking, sve zauzeto. Automobili stoje na trotoarima, po kolovozu, pred školskom kapijom blokiran je prolaz. Jedva se peške provlačim i češem se o mokra auta. Deluje kao stanje opšte uzbune. Ko bi rekao da to samo roditelji ispraćaju decu u školu. Nose im ruksake i drže kišobran da slučajno ne bi njihovo mezimče pogodila koja bezobzirna kapljica kiše. Pred školom se dugo ljube, pozdravljaju, mašu. Deca se ređaju u redove i ulaze u zgradu, a pravi roditelji stoje pred školom i čekaju da njihova sreća uđe u školu. Još poneki pogled i mahanje iz daljine. Sve više liči na ispraćaj u vojsku.

Razmišljam koliko su roditelji prezaštitnički nastrojeni, deca razmažena, a škola sa zastarelim metodama. Sećam se svojih dolazaka u školu. Dolazili smo po sat vremena ranije, igrali skakavaca, lastiša, klikera. Danas dosta dece to i ne može, nemaju koordinaciju pokreta, fleksibilnost, motoriku. A i sve im brzo dosadi. Nama kad je bilo dosadno smišljali smo način kako da ubijemo dosadu, a danas roditelji deci odmah upale igrice, televizor… dobiju sve i odmah. To dovodi do niskog praga tolerancije kod njih, slabije motoričke sposobnosti, visoke frustracije. Roditelji prebacuju krivicu na školu, škola na roditelje.

Sećam se kad sam tek počeo raditi u jednoj područnoj školi. Iz nekog zabačenog sela, uslovno rečeno sela, jer je to bila samo jedna kuća, dolazio je dečak, učenik drugog razreda. On i njegova majka krenu svako jutro pre 6 sati da bi on stigao u školu do 7.30. Pešačio je u oba smera 15ak kilometara svakodnevno, po kiši, snegu, vetru, oluji, ali nikad nije izostajao s nastave. Predavao sam mu tri godine. Uvek je bio skroman, poslušan i vaspitan. Zadovoljan je bio jednom igračkom. Dečak koji nikad nije video tablet, računar, pokretne stepenice… Nema mnogo igračaka, ali je srećan. Ima psa, krpenog zelenog žapca i pet drugara iz razreda. Sećam se njega i gledam sad ovu gradsku decu: na odeći im etikete vrište, pametni satovi, pametni telefoni, a generacije koje nam dolaze u školu svake godine sve su lošije.

Četvrtak, 4. 11. 2021.

Lepo sam povezao časove likovnog, fizičkog i muzičkog i deca su ceo dan radosna. Najviše vremena provode u igri i kroz igru uče, a da toga nisu ni svesna. Po mom mišljenju, to su tri najvažnija predmeta za decu do 12 godina, ali njima se u školi ne pridaje dovoljno značaja.

Ipak, ovaj četvrtak sam sebi začinio roditeljskim sastankom. Uvek sam imao sreću da imam dobru i korektnu saradnju s roditeljima. Na početku postavim stvari tako da shvataju da imamo zajednički cilj i da zajedno radimo u interesu dece. Naravno, nekad se tu pojavi neki roditelj koji sve zna, koji se poziva na neke zakone i koji je, naravno, uvek u pravu. Ovaj sastanak teče lagano i opušteno. Razgovaramo o učenju i uspehu u odeljenju. Nema nekih problema, osim onih ko je koga gurnuo, pretekao prilikom ulaska u školu i slično. Sve dok se ne javi jedan visok i korpulentan gospodin, državni službenik. Pita zašto sam ja njemu dao zvezdicu da oboji? Da, dobro ste pročitali. Zašto njemu, ne detetu, nego njemu.

Pa, gospodine, Vi ste detetu uradili domaći. Dete je dobilo 5, a vi zvezdicu iz domaćeg.

Valjda je mislio da ne prepoznajem rukopis odrasle osobe u odnosu na nevešti rukopis učenika drugog razreda? Nije mu bilo baš prijatno što sam ga pitao da li je obojio zvezdicu.

A po kojem zakonu mi, roditelji, treba da radimo zadaću s decom?, pita ljutito. Slušam u blagoj neverici. Valjda on podrazumeva da deca sve treba da urade u školi, tako da roditelji kod kuće nemaju ništa s njihovim obrazovanjem. Čuj po kojem zakonu!

Gospodine, počinjem laganim tonom, zakoni u nekoj državi postoje da bi se suzbilo loše i neodgovorno ponašanje pojedinaca. Pretpostavljam da ste Vi učesnik rata, patriota i akademski građanin. Patriota poštuje zakone svoje zemlje i voli svoju zemlju. Da li je Vama potreban onaj znak ograničenja brzine kada prolazite vozilom pored škole? Hoćete li tu projuriti 100 na sat?

Gleda u mene bledo, nerazumevajući zašto mu sad to pričam.

Razumni ste, naravno da ćete usporiti u zoni škole. Taj znak stoji tu zbog onih drugih sa nižim nivoom svesti i odgovornosti. E sad, da li je Vama potreban zakon koji će Vas naterati da radite sa svojim detetom? Nemojte da radite sa njim zbog učitelja, ocene ili zato što zakon tako nalaže. Ne mogu ni zakon ni učitelj voleti više Vaše dete od Vas!

Nadam se da je razumeo.

Petak, 5. 11. 2021.

Petak je, kraj nedelje. Konačno. Stari kažu da petkom ne valja davati loše ocene – nije od napretka. Kažu još i da dete treba, da ne bi dobilo lošu ocenu petkom, da nosi rasparene čarape! Ako, ipak, u petak dobije lošu ocenu, treba narednih 40 dana svako veče da stavlja knjigu pod jastuk. Ako tako kažu stari – onda tako treba raditi!

Šalu na stranu, možda su stari znali da smišljaju običaje u koje danas emancipovan čovek ne može da veruje, ali valja biti pronicljiv i iz njih izvlačiti pouku i čistim srcem prepoznati dobru nameru, ali se ne oslanjati previše na te običaje, jer sve se promenilo, samo obrazovanju to ide dosta teško – uporno izmiče reformama, kao dete kad beži od bake koja mu nosi džemper da ne nazebe, a ne priznaje da mu je već hladno.

Naše ondašnje ili jugoslovensko obrazovanje bilo je dobro za svoje vreme, s tim da mu je jedna od slabosti bilo vrednovanje reproduktivnog znanja. A šta vrednujemo sada?

Da, školski sistem se nije menjao godinama. U stvari, zamenili smo… Dan škole za versku slavu; Dan mladosti za obeležavanje stradanja nekog od naroda; Pionirsku zakletvu za prvoaprilske laži, a uzorne omladince za pojedince koji su se snašli; udarnike za neradnike; štafete mladosti za hodočašća ili marševe na mesta stradanja… A bilo je mnogo prečeg za promene i mnogo lepšeg za ugledanje… Zamenili smo život za smrt.

Jedino se u Bosni i Hercegovini posledice rata osete 30 godina. Evropa se od Drugog svetskog rata oporavila do sedamdesetih godina prošlog veka. Samo smo mi u večnoj tranziciji. Stalno u nekim polovičnim ili lošim reformama. Posledice osećamo svi, pa tako i deca. Prema statistici, svaki drugi učenik u BiH funkcionalno je nepismen.

Sećam se da nam je profesor na fakultetu pričao da je Finska poslala tim svojih stručnjaka u tadašnju Jugoslaviju da reformiše svoje školstvo po ugledu na jugoslovensko. Da bismo poboljšali trenutni školski sistem, moramo se osvrnuti na prošlost i ono što smo potisnuli, pa uzeti ono najbolje jugoslovensko, usavršiti i osavremeniti.

Mi danas decu učimo da treba da postanu programeri, advokati, da treba da odu u Nemačku ili Ameriku, jer tamo je novac. A učimo li ih da treba da budu dobri drugari, da su pravi prijatelji najveće blago i da je prijateljstvo uvek u modi? Učimo li ih dobroti, solidarnosti, podršci za najbliže…? Današnje društvo, a često i škola, zaboravlja da slavi život.

Prekidam ove teške misli i vraćam se u razred. Počeo je novi mesec, pa sam im obećao da će se razmestiti kako žele. Bliži se kraj časa, bučno će biti da se dvadesetak đaka premešta, ali naravno – obećanje je obećanje. Ako smo se tako dogovorili, onda će tako i biti. Razmeštaju se. U klupi su dečak – devojčica, po dogovoru. Svi su seli na mesta, srećni i zadovoljni. Dobro im dođe malo promene. Redari kupe smeće, sređujemo učionicu. Prilazi mi jedan dečak i tiho govori, u poverenju: Učitelju, mogu li ja da sedim sa Sarom?

S kim?, upitah.

Sa Sarom, prošaputa.

Govorim mu da su se već razmestili i da je drugarica s kojom sad sedi fina i mirna devojčica.

Znam, učitelju, ali meni se Sara sviđa. Mislim da sam malo zaljubljen u nju. Lice mu se iznenada zarumeni i okice zacakliše. Primaknem mu se bliže. Može, naravno da može. Hajde da to ovako uradimo, a da Sara ne posumnja. Ja ću je u ponedeljak premestiti pored tebe. Neka to bude naša mala tajna, može? Može, učitelju, reče sa osmehom.

Odlično. Baci pet!, kažem, a on otrča na mesto trudeći se da se na njemu ništa ne primeti.

Bliži se i kraj školskog dana. Poslednji čas je odeljenska zajednica. Pričamo o drugarstvu. Iznenađujem se da većina dece ne zna pesmu o drugarstvu Branka Kockice. Nostalgično im pričam da smo mi nekad učiteljicu oslovljavali sa drugarice učiteljice. I ljuti direktor je bio drug. Drug upravnik, drug milicioner, pa i drug predsednik.

Završavamo čas, oni se grupišu u redove i svi pevaju: U SVETU POSTOJI JEDNO CARSTVO, U NJEMU CARUJE DRUGARSTVO… Imam osećaj da se stvari vraćaju na svoje mesto.

A da i mi razmislimo o carstvu i drugarstvu? CARSTVO U DRUGARSTVU, drugarice i drugovi!

Đorđe Lalović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Jedan komentar na "“Pa, gospodine, Vi ste detetu uradili domaći. Dete je dobilo 5, a vi zvezdicu iz domaćeg.”"

  1. Alex kaže:

    Ti preambiciozni roditelji su uglavnom bas sami profesori i ucitelji za svoju decu.Tri generacije sam odskolovala i uvek su vukovci i istaknuta deca,bas deca ucitelja,profesora ili njima bliski rodjaci,tako da samo oni nemoj da pricaju o preambicioznim roditeljima!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama