Чули смо и раније да је у појединим болницама правило да деца, ма ког да су узраста, остају сама, без родитељске пратње. Јер – корона је. Такво је сада правило.
А ми питамо – зашто правило није да се, о трошку фонда, државе, чега год, сваки родитељ тестира кад доведе дете и да може да буде поред њега, ако је здрав?
Своје искуство нам преноси Ана Војиновић, мама два дечака која је са млађим од њих, бебом од 9 месеци, остала у болници. Ево како је то изгледало.
– Зове се?
– Лазар Војиновић.
– Добро, Лазар, ево сад ћемо за час. Оставите ствари ту, сада ће доци сестра да јој предате дете, ово је број за контакт где можете позвати за информације о њему.
– Извините шта да ‘предам’ сестри? Нисмо на аеродрому и нисам донела кофер. Да ви нисте помешали нешто?
– Госпођо, корона је, не можете остати са дететом у болници.
– Бебом, не дететом, извините, бебом од 9 месеци. И 9 година да има свакако не би остао овде без родитеља.
– Стварно не знам шта да вам кажем, таква су правила, ми не можемо мимо њих. Ево сестре. Хеј кажи, аха, то је она што јој је овај оно, аха добро, добро, ајде прођите са бебом, требало је одмах да кажете чији сте.
– Дакле да нема тог ‘оног’ ви не бисте заједно нас примили?!
– Шта да вам кажемо, корона је.
– Изволите, ово је ваша соба, ево узмите столицу из трпезарије па ставите поред кревеца, немамо кревета.
– Хвала.
– Добар дан, тето. Шта је твојој беби? Ја сам Маша, тето, тето ја сам Марија, што је твоја беба дошла?
И тако 72 наредна сата. Ред плакања, ред питања, ред терапије.
Од све деце на одељењу само је њих троје било са родитељима јер имају тог „неког“. Остала деца су била сама. Између Лазаревог спавања и инхалација, па чак и ноћу док он спава била сам са неким од те деце. Причај причу, плети кику, цртај Дина, дај плазму, дај воде, зови тату, зови маму, љуљај, певај.
Ту тугу, те дечје сузе, то дозивање родитеља и саме родитеље који кроз екран да могу прошли би унутра, захвалност што сам ту. Једне девојчице отац је све време био на паркингу, њу сам подизала на прозор да маше тати сваки час…
Сва та деца, то сивило и сви ти кревеци са гвозденим шипкама, дрвене столице са којих се мајке претурају, сав онај хлеб који сам јела (јер постим па ми два круга саламе нису потребна), моје дете које ме беспомоћно гледа, онако мало, најмање тамо, па му ништа није јасно ко су сва та деца око његове маме.
Уздаси старије деце, погледи који као да питају „Зашто ви можете, а моја мама не?“
Осећај кривице јер имам тамо „неког“…
Столица, нисам веровала да баш ова дрвена столица може бити најудобнија на којој сам икад седела.
Не чекај нас, Европо, нећемо ми скоро.