Kako, pa šta onda da radite?! Pa, šta ste pravili decu, kad pre toga niste prošli adekvatne obuke za roditelje!
Kada sam prvi put čula za predlog ovog novog zakona o fizičkom kažnjavanju dece, pomislila sam, ne udubljujući se previše – konačno jedan lep zakon kome nema šta da se prigovori… moram da kažem mami, obradovaće je to što će njen stil vaspitanja dobiti potvrdu u zakonskoj formi. Dakle, da, ja sam jedno od one dece koja nikada, ponavljam NIKADA, nisu dobila batine. To je istina, koju mogu da potvrde svi koji poznaju moje roditelje. Jer…
Dovoljno je bilo da neko neupućen, slučajno, ili neko „upućen“, tobož slučajno, pred mojom mamom iznese opasku o tome kako batine ipak… možda… nekada… i nisu tako loše… pa da za uzvrat dobije besplatnu edukaciju u vidu opširnog predavanja o divljačkim metodama vaspitanja, (ne)odgovornom roditeljstvu, dostojanstvu deteta, veku u kome se nalazi i sl.
Za mog tatu, nekako, tu i nije bilo šta puno da se filozofira. On nije mogao da shvati kako nekome uopšte može da padne na pamet da udari dete. Roditeljstvo se za njega svodilo otprilike na – decu čuvaš i štitiš od svega i svačega što može i ne može da se desi, plačeš zajedno sa njima kad su tužni i raduješ se kad su srećni, voliš ih najviše na svetu, a sve ostalo su igra i slatkiši.
E sad, žao mi je, ali moraću da razočaram sve one koji su mislili da sledi pljuvanje demonizovanog dr Zorana Milivojevića i zgražavanje nad njegovim divljačkim stavovima o primeni batina u vaspitne svrhe i hvaljenje presvetle dr Nevene Čalovske-Hercog i njenih pristalica profesionalno edukovanih da vole i štite decu više od njihovih ubogih, nepismenih, glupavih roditelja.
Meni se nekako eto čini da su i jedan i drugi doktor malko omašili suštinu. Prvog sam godinama rado čitala i uvažavala, ali posle njegovog detaljnog opisa na koje se sve načine smeju fizički kažnjavati deca, ostala mi je koža i dalje naježena, dok me je drugi, to jest druga (doktorka) impresionirala svojim stavom da roditelji samim tim što imaju dete nisu adekvatni i da se brinu o njemu, već su za to neophodne specijalne obuke, seminari, edukacije i sl. – pa sad kad joj samo vidim sliku, dobijem želju da čvrsto zagrlim svoje dete i da zarežim.
Jer, eto, ne, moji mama i tata nisu bili ni psiholozi ni pedagozi, ni slično (mama trgovac, tata automehaničar), a, čudno, nisu bili ni žrtve nasilja u porodici (odrastali su u tipičnim porodicama sa puno dece, batine isto tipične, tomsojerovske – npr. iz osvete uništiš baštu namćorastog komšije, pocepaš tek kupljene pantalone, i sl.).
I zaista ne znam odakle im tako napredna roditeljska shvatanja. Možda zato što su bili mladi, ili sam ja bila neko mnogo dobro dete (već vidim mamu kako se prekorno mršti!), možda zato što su samo bili obični, normalni ljudi koji su se voleli. U svakom slučaju, prirodno, nije mi nikad padalo na pamet da dovodim u pitanje takav vrednosni sistem – kao da ja, koja nikad nisam dobila batine, uopšte mogu da razmišljam o drugačijim modelima vaspitanja.
U međuvremenu sam i sama postala roditelj. S obzirom na to da ni moj životni saputnik, takođe, nikada nije dobio batine (kakav fin svet, da čovek ne poveruje!?!) mi bismo mu sada došli nešto kao „nulta porodica“, začetnici najnovije generacije ljudi odgajanih bez batina koji će od sveta napraviti raj na zemlji.
Aha, osim što… hm, pa recimo da istina možda ipak ima nekoliko lica.
Zbog toga želim da podelim ovu priču karakterističnog i poučnog naslova sa svim onim roditeljima koji se trude i žele da pruže najbolje moguće vaspitanje svojoj deci a nisu profesionalni psiholozi i pedagozi.
Zašto je bolje da odmah predate svoju decu u neku socijalnu ustanovu i da prekinete agoniju
(Istinita priča sa par preuveličanih detalja)
Prve dve godine našeg roditeljstva prošle su u savršenoj harmoničnoj idili. Dobro, ako izuzmemo prva četiri meseca paničnog straha dok smo čekali ispred inkubatora prvi kilogram, prvi mililitar mleka, prvi samostalni udah, prvi zagrljaj… jeste bilo malo stresno…
I da, moramo da izuzmemo i prvu godinu intenzivnih fizijatrijskih vezbi i kojekakvih strahova da li će ikada moći samostalno da stoji, hoda i sl…
I da, zaboravila sam, oštećen sluh… pa i to je, onako… ti slušni aparati, logopedi, testovi, da li će moći da govori, da se normalno razvoja… jeste bilo malo stresno… mislim,… i sad je… Ali dobro…
Verujte mi, sve mimo toga je zaista bilo harmonična idila! Ne zaista, bez i malo ironije. Prve dve godine, imali smo savršeno zdravu i srećnu bebu. Sve gore navedeno bio je pakao koji smo nosili u zaključan u svojim glavama i dušama, ali naša beba je svakodnevno bila srećna i nasmejana, vesela i živahna, i pored svega, napredna i čak zdravija od proseka. Vodali smo je svuda sa sobom, išli smo svakodnevno na kojekakve terapije i vežbe, išli smo čak i na ozbiljna, daleka putovanja. Savršeno se uklapala u svaki ritam, ne skidajući osmeh sa lica.
Bili smo idealna porodica sa reklame za stambene kredite, sa divnom, nasmejanom, lepo vaspitanom malom devojčicom (roditelje bi malo trebalo doraditi u fotošopu, ali dete je bilo savršeno).
Međutim, đavo nikada ne spava.
Ponosno smo proslavili i drugi rođendan. E sad, svi savremeni, edukovani, moderni roditelji naravno vrlo dobro znaju šta znači termin “terrible twos”.
Šta, ne znate! Nedopustivo! Strašno ko sve danas može da bude roditelj…
Hajde, objasniću ukratko, ali, posle toga pod hitno na Google, na dodatnu edukaciju – savremene razvojne skale dece od nula do 25 godina, – neurologija sa razvojnom psihologijom dece, – uticaj rane ishrane na talente vaše bebe, – kako razviti nadprosečnu inteligenciju kod odojčeta, i sve ostalo što vam izađe na slične teme… Pa, molim vas, to je elementarno znanje!
Ukratko, “terrible twos” označava onaj period u razvoju dece, oko druge godine, kada ona verovatno počinju da shvataju da postoji slobodna volja koja ljudima omogućava da rade ono što im se prohte, bez obzira na to šta ostali oko njih misle o takvom ponašanju. Ha, kakvo otkriće za jednog dvogodišnjaka kome se mozak razvija brzinom svetlosti i ima ideje luđe od francuskih nadrealista!
Jeste, jeste, to je ono valjanje po podu, vrištanje, udaranje, blamiranje po prodavnicama i prekorni pogledi onih srećnih savršenih roditelja koji vas namršteno prate dok odnosite svoje urlajuće, mlatarajuće dete iz parka kao džak, preko ramena, na neko mirnije mesto. A zatim mu u stilu Dalaj Lame objašnjavate kako ne može da sedne na ljuljašku na kojoj već sedi neko drugi ko je do malo pre isto tako urlao i sada krvnički gleda svakog ko mu se približi. Pa ga onda uveravate kako potpuno razumete njegovu frustraciju i znate da mu je teško pa mora da se dere i otima, ali da će u vama uvek imati bezuslovnu roditeljsku ljubav i podršku, pa ćete zajedno nekako pregurati tu groznu drugu godinu.
A ono onda obriše suze, zamućeni pogled mu se razvedri, lice mu obasja sveznajuća epifanija, uhvati vas svojom dečjom rukicom za rame i kaže “Izvini mamice što sam se nerazumno ponašao, to je zato što imam čudnu fazu u svom razvoju, volim te najviše na svetu i trudiću se da što manje urlam i bacakam se dok traje ovaj teški period.
Kadar se polako širi, na nebu proleće ptica i nazire se duga, a život ponovo postaje reklama za stambene kredite.
E, jel vam sad jasno, šta je to?
A, šta kod vas se nije tako završilo?
Čudno…
Pa možda ste trebali da potražite savet od nekog iskusnijeg.
Ja sam, na primer, posle prve takve scene, naravno, odmah pozvala svoju sveznajuću mamu, roditeljski uzor i ideal, za savet. Doduše, odgovor je bio:
– Nemam pojma, ti se nikad nisi tako ponašala“.
!?!
Sledeći je na redu, logično, bio dečji psiholog, a u glavi se već rađala Ideja i o poseti dečijem neurologu, psihijatru, homeopati, akupunkturisti, čarobnjaku…
– Znate nešto nije u redu, moje dete je besno, uznemireno, agresivno, udara, grize, otima se… a bila je do juče tako divna!
I, naravno, vrlo profesionalan odgovor:
– Pa, znate, to su razvojne faze, trebalo bi da prođu do treće godine, morate biti strpljivi I, naravno, paziti da se dete u takvim akcijama ne povredi.
– Ahaaa… A šta ako ne prođu do treće?
– E pa tada je to već razmaženost, a to je već posledica pogrešnog vaspitanja. Morate detetu postavljati jasne granice…
Usledio je vrlo interesantan period života kada sam otkrivala valjda najsofisticiranije veštine pregovaranja.
Na primer: – Kako naterati dete da uđe u automobil, dok ga obilaze začuđeni prolaznici, a ono sedi na sred trotoara i detaljno proučava zgaženi maslačak. Naravno, svaki pokušaj fizičkog pomeranja, u ovakvom slučaju prošao bi slično kao kada biste panteru pokušali golom rukom da otmete sveži biftek.
A, ne, ne, nemojte ni pomišljati na onu varijantu – ako ne uđeš u auto, mama ide bez tebe.
Monstrumi!
Pa zar ne znate da će to da ostavi ozbiljne posledice na dečju psihu! Za ceo život!! Nepopravljivo!!! Pogotovo kod prevremeno rođene dece koja imaju problem sa odvajanjem od majke!!!!
Kako, pa šta onda da radite?! Pa, šta ste pravili decu, kad pre toga niste prošli adekvatne obuke za roditelje! Ovako sada zbog svoje neukosti pravite buduće frustrirane članove društva sa ko zna kakvim neurozama i još gorim psihičkim posledicama!
U ostalom, preispitajte malo svoje prioritete. Zar baš stvarno morate da uđete odmah u taj auto. Pa kako dete da se razvija ako mu ne date vremena da istražuje svet oko sebe. Kako to mislite imate zakazane termine kod fizijatra i logopeda? Pa, vi morate da znate da tako malo dete nema jasnu predstavu o vremenu. Uostalom, zašto niste krenuli na vreme. To se uči još u osnovnoj školi…
Nego da se vratim na temu.
…Ok, pa stvarno ne treba da bude toliko teško. Kako ono beše – ljubav, strpljenje, pregovaranje, jasne granice, paziti da se ne povredi… Ne zvuči, nemoguće… valjda.
E pa sad, kako kome. Čovek nikad ne zna šta sve može da ga zadesi.
Da li ste svesni da i pored sveg vašeg truda i zalaganja, uvek postoji opasnost da u vama, u nekom trenutku slabosti i pored vaskolike ljubavi, posvećenosti i strpljenja, probije onaj divljački, zastareli roditeljski impuls, pa da svoje dete koje vam se besno otme iz ruke i izleti na ulicu punu automobila isprašite po turu, i to vrlo talentovano i znalački i ako vam je prvi put i nikada pre toga niste vežbali?
Da, da…
I šta onda?
…Pa ništa… potonućete nepovratno u blatnjavi kal u kome su ogrezli i svi drugi divljaci poput vas koji nisu uspeli da idu u korak sa savremenim tokovima u vaspitanju svoje dece.
Verovatno ćete prvo zaprepašćeno gledati u svoje dete koje se smirilo i zaprepašćeno gleda u vas. Pa ćete zatim posle tog prvog čuđenja, vrlo verovatno oboje početi da plačete, pa ćete ga zatim mnogo ljubiti i maziti i izvinjavati mu se, a ono će vas gledati sa još večim čuđenjem, ali sada već ozbiljno uplašeno, ne zbog batina, već zbog vašeg idiotskog ponašanja.
A posle… Eh, pa pitaćete se gde je zapelo, razmišljaćete o tome kako ste, eto, voleli to svoje dete više od života, i kako ste se baš trudili da zapamtite sve savete i da pročitate sve članke o roditeljstvu, ali eto, sada je kasno, posrnuli ste i to je to. Nema više reklame za stambeni kredit. Sada ste lik iz crne hronike pod naslovom – Majka monstrum.
I, gde je zapelo? Pa evo gde!
Reći ću vam na ličnom primeru.
Ja sam, recimo, u jednom takvom očaju, posle scene otimanje-ruka-auto-po turu-plakanje-krivica- itd, pozvala, naravno, a koga bih, nego svoju sveznajuću mamu, čiji sam ideal i uzor tako grubo izneverila. Čisto da joj saopštim kako sam najgora majka koja je ikada svetom hodala i da joj se isplačem najstrašnije zbog užasne sudbine svog jadnog deteta. A onda. Nećete verovati. Dobila sam odgovor koji me je dotukao.
– Pa, dobro, čekaj sine, to je drugo… znaš, i ti si jednom kao mala izletela pred neki motor, pa sam te ja, isto tako…iz straha…”
– Molim!!! Kako to misliš, to je drugo!!!
Pa eto gde je zapelo!!!
Doduše, jeste da se ja ne sećam te scene sa motorom, ali evo, sami ste svedoci kako su te batine uticale poražavajuće na moju ličnost, i dovele do toga da i sama postanem majka monstrum! I ko zna kakve sve još posledice imam a da nisam ni svesna. Srećom, pa je moje dete još malo. Nadam se da će mu naša država uz pomoć ovog novog zakona naći adekvatnog staratelja, osvešćenog, edukovanog i punog razumevanja, pa će valjda uspeti da ispravi sve ono što sam ja pokvarila svojom glupošću i neukošću. Uostalom, vidite da nisam kriva ja nego moja užasna majka.
A ja sam joj se toliko divila.
Mada, trebalo je da znam, ipak ona nije bila profesionalno edukovana za posao roditelja, a nema ništa gore od amaterizma u tako ozbiljnim stvarima.
Autor: Jasmina Dotlić
Izvor: Osvajanje tišine