Памтите ли “шуварице”? (реформа образовања које се нерадо сећамо)

март 2, 2023

У другој половини седамдесетих година 20. века извршена је реформа образовања позната као „усмерено образовање“, чији је идејни творац био Стипе Шувар, тадашњи министар за културу Републике Хрватске, па су се те школе популарно звале „шуварице“. Примењивала се тек нешто више од десет година, и запамћена је као једна од горих на овим просторима.

Foto: Canva

Суштина је била да се, уместо гимназија, које су ученике припремале за више школе и факултете, и средњих стручних, занатских школа, уведе јединствено средње образовање. Идеја заустављања класних разлика између интелектуалаца и радника провејавала је поред оне о решавању проблема незапослености. Мудри људи су говорили нама, тадашњим ђацима – „Ова реформа ће изнедрити полуобразоване и необразоване младе људе, а њима је најлакше управљати!“.

За упис у средњу школу није било пријемног испита, нити су се бодовале оцене. Било је потребно само сведочанство о завршеној основној. Правило се одељења колико треба, некада 14, некада 12, често са по преко 40 ученика. Прва година, такозване „заједничке основе“, била је иста у свим школама. Затим је следило „благо усмерење“, да би се у трећој години бирао „коначни“ смер где је на нивоу Југославије било преко 500 различитих, некада потпуно незграпно дефинисаних и бесмислених профила.

Сећам се да је мој брат, пред крај осмог разреда, читао наглас информатор за упис средње школе и занимања за која су се ученици спремали, па је почео и да их измишља – „израђивач калауза“, „пењач на кров са спољне стране зграде“, „оцењивач укуса ситних колача“, а нико од присутних (одраслих) није приметио када је измишљање почело.

И називи школа су мењани у невероватна имена. Тако је моја средња школа, која је раније била Шеста мушка, реална, београдска… гимназија, у периоду „шуварица“ постала Образовно-васпитна организација усмереног образовања „Звездара“ (скраћено – ОВО УО „Звездара“). У њој су у трећој години постојали смерови књижничар (будући библиотекар), књижар (будући продавац у књижари), или природни – математичко-технички сарадник и, за то време врло напредни смер програмер. Сви они су давали проходност на факултете (друштвене односно природне), али идеја је била да нам факултети не требају кад имамо занимање већ са 18 година.

У прве две године, у сваком полугодишту, сваки разред је одлазио по недељу дана на праксу у фабрику са којом школа има такав договор. Тада је земља била пуна фабрика, па није био проблем негде организовати праксу за ученике, само је било питање с којом фабриком је школа то договорила. Неки ђаци су имали ту срећу да иду у Соко Штарк или Спорт, али не и ми – у првој години смо ишли у Београдски вунарски комбинат (где нас је тадашњи директор дочекао речима да за његовог мандата од 15 година нико није отишао у пензију која није била инвалидска и да морамо бити веома опрезни са машинама на којима ћемо радити) и у фабрику за израду алата ФАСМА. У другој години, то је била фабрика Клуз (која је баш током моје праксе производила одела за „Boss“) и Индустрија прецизне механике. Радна места која су нам током праксе додељивана била су изузетно сурова и опасна (а вероватно смо и озбиљно сметали радницима): прљавштина, прашина и бука, уз то и устајање у 5 да бисмо стигли на почетак радног времена, плави мантили који су морали бити закопчани, јер је у супротном постојала опасност да нас машине повуку и озбиљно повреде, па је моја бака рекла генијалну мисао: „Коме паде на памет да вас воде у фабрике? Да нисте видели како то изгледа, можда би се неко и преварио па отишао у производњу, овако ћете бежати главом без обзира!“

Међутим, све и да је неко и поред свих тих искустава пожелео да постане радник није могао, јер су скоро све те фабрике убрзо нестале; неке и даље стоје као празне, разваљене зграде, а на месту Индустрије прецизне механике је никао Бео тржни центар.

Настава је подразумевала марксизам кроз све четири године. Наравно, нико ништа разумео није и поред покушаја професора да нам приближе идеје дијалектике, отуђења човека од самог себе, одумирања државе и једнакости. Живећи у једнопартијском систему без много приче о политици у кући и шире, нису нам биле јасне идеје више партија, а камоли концепт друштвене својине и приче о трулом западу. Међутим, марксизам је опстајао, па чак и на факултетима, и укинут је тек по распаду Југославије.

ОВО УО „Звездара“ је имала врло јаке природне смерове у 3. и 4. години, а друштвени су били прилично опуштени уз много потпуно бесмислено развучених програма. Тако смо ми, „књижничари“, имали чак 6 часова недељно тзв. библиотечког пословања, које се сводило на попуњавање картончића у библиотечкој евиденцији, и објашњење „каталогизације у публикацији“, што је све могло да се испредаје за укупно 2 часа. Ни професорка није знала шта би радила са нама, па су се на часу неретко јавно играли јамб или подморнице. Такође смо имали више недеља праксе сваке године, овај пут у библиотекама, где су нас библиотекари молили да не долазимо, обећавајући да ће нам дати све потребне потврде само да им не сметамо.

Иако је председник Тито већ одавно умро, крајем осамдесетих су Други светски рат, комунистички покрет и братство и јединство (који су нестали милисекунди када је распад Југославије почео) и даље били најважнији, а слике покојног председника су и даље висиле изнад табле у свакој учионици. Готово ништа нисмо учили о српској историји, али смо Титов период морали да знамо „у по’ дана – у по’ ноћи“. Тако је злогласна професорка историје имала обичај да, на контролном, постави питање „1942. година“, а ми смо морали да пишемо све шта се те године десило, од чега је међу важнијим догађајима било слетање Рудија Чајавеца и Фрање Клуза на новоослобођени аеродром у Приједору.

Ипак, било је професора које ова реформа није дотукла и који су и даље имали жељу да нас мотивишу да читамо, да идемо у позориште и на концерте. Додуше, постојали су и они други.

Оно што је било сјајно у тој таквој школи, било је обиље секција које су професори заиста редовно одржавали и озбиљно водили – драмска, рецитаторска, литерарна, шаховска, фотографска и бројне друге. Школа је имала чак вајарски атеље, огромну просторију где су уживали будући уметници, а школска библиотека је била невероватно добро опремљена – не само лектиром, већ и насловима који су се тада издвојили као занимљиви и храбри, иако је директор школе био тврди комуниста. Библиотекарка је била ходајућа енциклопедија и били смо уверени да је баш све књиге са полица библиотеке прочитала. Интензивно су се спремале „Звездаријаде“ и ученици који су на њима учествовали су током припрема били поштеђени редовног одласка на часове. Професори су већ од септембра спремали одабране за школска, а касније општинска, републичка и државна такмичења. Све у свему, иако су „шуварице“ отвориле врата за сваку врсту нерада, како са стране професора тако и са стране ђака, за кашњење и недоласке на часове, било је још много наставника који то нису дозвољавали. То су људи којих се и дан-данас сећамо, поносни што су нам предавали.

Такође, у целој бесмисленој идеји „шуварица“, још нешто је било добро – када су се ученици једном определили, у 3. години средње школе, већина „оних других“ предмета је престала да постоји. Тако смо ми, „друштвењаци“, у трећој години изгубили математику, физику, хемију, биологију и све то што смо својим избором показали да не знамо и да нам не иде, али смо добили (поред библиотечког пословања), додатне часове књижевности, уметности и других друштвених предмета. Седми час је постојао само ако је неки морао да се надокнади, и остајало је довољно времена за живот и поред школе.

Потпуно је невероватно да је, и поред свих марксизама, библиотечких пословања, историје писма, књиге и библиотеке и сличних потпуно непотребних часова, на мом сведочанству за 2. годину уписано 14 предмета. Тридесетак година касније, друштвени смер у гимназијама има 17 и предвиђено је да математику уче све четири године, на врло озбиљном нивоу. Деца често у школи проводе по осам сати, и немају снаге ни за дружење, а камоли за учење.

Не могу да изговорим да је усмерено образовање било боље, нити то мислим, али из ове визуре, поред гомиле бесмислица, имало је нека паметнија решења од оних која имамо данас. А како год да окренемо, веома мало тога деца у школи науче у односу на време проведено у клупи, па можда боље да на крају не знају ништа са 14 него са 17 предмета.

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Памтите ли “шуварице”? (реформа образовања које се нерадо сећамо)

  1. Fuada Turalić Havlik каже:

    Pa ja sam jedna od onih koja je kasnije u životu silom prilike upoznala dva druga školska sistema i mislim da je Šuvarov sistem pretjerano kritikovan, šta više da je bio jedan od boljih, ali je došao u vrijeme kada smo svi odjednom došli u slobodu da kritikujrmo društvo više no prije, pa je tako školski sistem bio posebno na udaru. Nikad nije napravljena stručna valorizacija tog obrazovnog sistema, jer je vrijeme koje je uslijedilo donijelo druge probleme.
    Ukratko, danas npr. francuski školski sistem takođe potencira što duži zajednički program, jer je uočeno da je prerano raslojavanje (kao npr. u Austriji) potencira socijalne razlike. Mladi imaju dovoljno vremena da odkriju svoje sklonosti i donesu odluku pri kojoj će i uglavnom ostati, što je i ekonomski povoljnije.
    Sa druge strane, davanje određenog zanata ‘u ruku’ je nešto što germanski (prvenstveno mislim Austrija i Njemačka) sistemi podržavaju. I ta osobina njihovih sistema omogučava im stvaranje upravo potrebne radne snage na tržištu, koja često ostaje raditi tu gdje se i školovala. I ovdje su posjete industriji dio obaveznog školskog programa, jedino što svaki pojedinac sam za sebi traži koja firma će ga primiti na sedmicu dana upoznavanje ‘radnog život’.
    Svakom društvu treba više srednje obrazovanog no visoko obrazovanog kadra. Ljudi sa diplomama na birou su izgubljeni novci. Još ako pri tom nisu usvojili znanja koja se očekuju … katastrofa i za njih i za privredu.
    I na kraju sami ste priznali da niste zadnje dvije godine slušali predmete koji vam nisu išli od ruke i koji vam i tako nisu trebali u profesionalnom životu.
    Ja sam isto tako uživala što sam kasnije slušala dvije različite matematike, fiziku, a što sam se oslobodila istorije. Ko zaista shvati bit školovanja, zna da nam ne trebaju mediokriteti koji se bore da savladaju sve prosječno, već nam trebaju pojedinci koji će biti majstori/eksperti na svom polju, kao naprimjer bibliotekarka koja tačno zna šta se u kojoj knjizi može pronaći, i dati vrijednu preporuku.
    Na žalost niko nije nikad napravio statistiku o kasnijem uspjehu ljudi koji su se školovali po Šuvarevom sistemu, ali su upravo đaci iz tih generacija u mnogim zemljama širom svijeta prihvačeni kao izuzetno sposobni radnici, no možda je to samo slučajno.

  2. Ja каже:

    Jel zloglasna profesorka istorije bila Milka Majkic(Ekmedzic)…..?:))) Meni je u gimnaziji predavala istoriju,a zvali smo je “Milka komunista”…Cuveni kontrolni sa piranjima “1878 godina”..pa.pisi sve.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама