Рођена једног маја. Умрла није никад.

13 новембра, 2020

На овај дан рођена је она која је родила мене. И она је била дете. Никада пре нисам о томе размишљала. За мене је она увек била велика. А била је дете.

И сигурно је као и свако друго дете имала снове, страхове; сигурно је бивала повређивана, трпела бол, чекала нешто, надала се нечем… Ништа нисам стигла да је питам. Кад сам почела да разумем живот, ње више није било ту. Сад, због ње, пажљиво посматрам људе, слушам их, чујем и оно што ћуте. И знам да су сви ти људи били деца, да су били повређивани или још увек трпе бол, надају се нечем, нешто чекају. Нежна сам са њима. Тако враћам дуг мајци. Тако исцељујем себе. Тако се нас две разумемо; кроз друге људе који су једнако као и ми само део нечег великог, нечег чему се одласком одавде враћамо, мање или више добро обављеног посла. Верујем да се не љути на мене, ни због чега. Можда једино због тога што мало спавам и што ово пишем у ситан сат. С разлогом. Тад је атмосфера најчистија. Чиста као душа моје мајке.
Рођена једног маја. Умрла није никад.

Бранкица Дамјановић

“Сетило се мајке”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама