Пажљиво код развијања амбиција код деце

Већина људи данас сматра да је добро бити амбициозан, желети социјални успех и систематично радити да се успе. То је онај успех који заједница сматра вредним и који је због тога, по правилу, повезан са вишим социјалним статусом. Али нису сви амбициозни: постоје људи који немају амбицију, као и они претерано амбициозни.
dete mama
Шта се подразумева под претераном амбицијом? За једне кажемо да су претерано амбициозни зато што свом успеху подређују све остале аспекте живота, тако да живе само за успех, плаћајући високу цену својој амбицији.
За друге кажемо да су претерано амбициозни онда када проценимо да упркос томе што немају потребне способности, упорно истрајавају у покушају да остваре успех за којим жуде. За треће кажемо да су претерано амбициозни зато што никада нису задовољни, јер када остваре једну високу амбицију, тада се одмах усмеравају ка неком другом, још вишем и „изазовнијем” циљу.
За четврте кажемо да су преамбициозни зато што се на путу ка остварењу своје амбиције служе неморалним или незаконитим поступцима.
Без обзира како дефинишемо претерану амбициозност, она увек носи неко негативно значење: или су њене жртве људи око преамбициозне особе или је она сама. Упркос томе, оно што импресионира код претерано амбициозних јесте снага и постојаност њиховог мотива да у животу остваре свој циљ.
Питамо се одакле извире овај мотив? Ако је његов извор у неким дететовим одлукама у детињству, како да се као родитељи поставимо па да наше дете буде здраво амбициозно, а не преамбициозно и неамбициозно?
Анатомија покретачког мотива претерано амбициозних показује да је одређени друштвени успех за њих услов који морају да испуне, а како би заслужили право да их други воле и поштују. Њихов унутрашњи глас говори следеће: Мораш да успеш и оствариш задати циљ, јер ако то не урадиш ти си безвредно људско биће.
А ко је тај који је задао дати животни циљ? Често су то родитељи који отворено или суптилно поручују детету да ће га заиста волети само ако једног дана оствари оно што њих чини поносним и срећним. Овакав родитељ задаје детету онај свој циљ који он није успео да оствари, због чега се осећа безвредним. Желећи да буду поносни, они несвесно или свесно дететову успешност повезују са његовим правом да буде вољено или, чак, да живи.
Родитељ који усмерава дете ка неком циљу, било да је то спорт, уметност, наука или нека одређена професија; који му помаже да себе види у некој позитивно представљеној будућности, помаже детету да развије амбицију. Треба пазити да дете то не схвати као услов који треба да испуни да би вредело, заслужи да буде вољено или да је то право на постојање.
 
Аутор: Зоран Миливојевић
 
Извор: politika.rs