Недавну вест да ће наставници у Данској моћи физички да интервенишу у одређеним ситуацијама у школама многи са Балкана су (гле чуда) разумели као дозволу тим истим наставницима да – туку ђаке. То није тачно. Имала бих многа питања у вези овог предлога закона, између осталог и то како су се до сада сличне ситуације решавале у Данској, али то није тема овог текста.
Физичке интервенције у школама нису новина и користе се свакодневно у системима широм света. Интервенисати физички може значити ухватити дете за руке да не падне и повреди се, или да не удари другог. Исто тако може значити и оно далеко озбиљније, интервенисати када неко уништава имовину, доводи себе у опасност, или у физичком обрачуну двоје или више ђака. Овај текст о томе говори.
Нисам сигурна да људи схватају колико овакви поступци стављају наставнике у веома проблематичне ситуације. Изутетно је опасно за њих саме да физички интервенишу без адекватне обуке како да себе заштите. Шта ако дете ”врати” наставнику? Шта ако га случајно у свом хиру удари? Шта ако наставнику остану трајне последице због покушаја да смири ситуацију? Једна неконтролисана, ненамерна реакција незрелог детета (незрели су и тинејџери у средњој школи, а камоли они млађи) које је већ у емоционално наелектрисаном стању, може довести до још озбиљнијих повреда ономе ко му се приближи. А имали смо управо такав случај прошле године када је професор Треће гимназије у Београду завршио са повредама јер је покушао да раздвоји ученике који су се физички сукобили. Случајна или намерна повреда наставника, казна за то или не, ништа не може да избрише повреду (не дај боже неко трајно оштећење), претрпљен бол, а о психолошким последицама да не говорим. Не треба занемарити ни финансијски део где неко мора да иде на боловање, има смањену плату због тога, па трошкове лечења, итд. Губитак посла који се спомиње у тексту о Данској ми делује као најмањи проблем у свему овоме. Друга страна медаље је и да наставник у интервенцији може додатно да повреди ђака за шта може да сноси одговорност.
У Америци су физички интервенције законски регулисане на нивоу сваке државе (или чак унутар њих по општинама) и не може их вршити било ко у школи. За њих постоје различити нивои обуке кроз које запослени морају проћи. Разлог је управо тај, да наставно особље не би себе излагало потенциалним повредама, а и ризиковало додатне повреде ђака. У неким државама сви који раде у школи морају проћи нижи ниво, а у другим не. Међутим, особе које реагују у такозваним кризним ситуацијама – деескалација насилничког понашања – су увек оне које морају ићи на напредни ниво обуке. Они морају успешно завршити обуке за примену мера обуздавања (на енглеском „restraint training“) и добити лиценцу да би могли интервенисати. Они, и само они имају законско право да физички интервенишу у тучи или када треба да се обузда физички насилан ђак. Углавном су то директори, помоћници директора, управници школских зграда, а ако је реч о наставницима то су најчешће они који раде са децом са сметњама у развоју.
Суштина је да физичке интервенције школског особља у случајевима деескалације физичког насиља нису уопште наивна ствар. Шта више, рекла бих да представљају веома клизав терен. Лично не бих саветовала никоме у школи да се упушта у ово ако није обучен. Школски систем који схвата озбиљност и комплексност ситуације и ради у интересу свих у школству, неће тек тако бланко дати одрешене руке запосленима за овакве поступке него ће их адекватно обучити и спремити. То би било једино исправно и одговорно.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. Енглеског језика