Nedavnu vest da će nastavnici u Danskoj moći fizički da intervenišu u određenim situacijama u školama mnogi sa Balkana su (gle čuda) razumeli kao dozvolu tim istim nastavnicima da – tuku đake. To nije tačno. Imala bih mnoga pitanja u vezi ovog predloga zakona, između ostalog i to kako su se do sada slične situacije rešavale u Danskoj, ali to nije tema ovog teksta.
Fizičke intervencije u školama nisu novina i koriste se svakodnevno u sistemima širom sveta. Intervenisati fizički može značiti uhvatiti dete za ruke da ne padne i povredi se, ili da ne udari drugog. Isto tako može značiti i ono daleko ozbiljnije, intervenisati kada neko uništava imovinu, dovodi sebe u opasnost, ili u fizičkom obračunu dvoje ili više đaka. Ovaj tekst o tome govori.
Nisam sigurna da ljudi shvataju koliko ovakvi postupci stavljaju nastavnike u veoma problematične situacije. Izutetno je opasno za njih same da fizički intervenišu bez adekvatne obuke kako da sebe zaštite. Šta ako dete ”vrati” nastavniku? Šta ako ga slučajno u svom hiru udari? Šta ako nastavniku ostanu trajne posledice zbog pokušaja da smiri situaciju? Jedna nekontrolisana, nenamerna reakcija nezrelog deteta (nezreli su i tinejdžeri u srednjoj školi, a kamoli oni mlađi) koje je već u emocionalno naelektrisanom stanju, može dovesti do još ozbiljnijih povreda onome ko mu se približi. A imali smo upravo takav slučaj prošle godine kada je profesor Treće gimnazije u Beogradu završio sa povredama jer je pokušao da razdvoji učenike koji su se fizički sukobili. Slučajna ili namerna povreda nastavnika, kazna za to ili ne, ništa ne može da izbriše povredu (ne daj bože neko trajno oštećenje), pretrpljen bol, a o psihološkim posledicama da ne govorim. Ne treba zanemariti ni finansijski deo gde neko mora da ide na bolovanje, ima smanjenu platu zbog toga, pa troškove lečenja, itd. Gubitak posla koji se spominje u tekstu o Danskoj mi deluje kao najmanji problem u svemu ovome. Druga strana medalje je i da nastavnik u intervenciji može dodatno da povredi đaka za šta može da snosi odgovornost.
U Americi su fizički intervencije zakonski regulisane na nivou svake države (ili čak unutar njih po opštinama) i ne može ih vršiti bilo ko u školi. Za njih postoje različiti nivoi obuke kroz koje zaposleni moraju proći. Razlog je upravo taj, da nastavno osoblje ne bi sebe izlagalo potencialnim povredama, a i rizikovalo dodatne povrede đaka. U nekim državama svi koji rade u školi moraju proći niži nivo, a u drugim ne. Međutim, osobe koje reaguju u takozvanim kriznim situacijama – deeskalacija nasilničkog ponašanja – su uvek one koje moraju ići na napredni nivo obuke. Oni moraju uspešno završiti obuke za primenu mera obuzdavanja (na engleskom „restraint training“) i dobiti licencu da bi mogli intervenisati. Oni, i samo oni imaju zakonsko pravo da fizički intervenišu u tuči ili kada treba da se obuzda fizički nasilan đak. Uglavnom su to direktori, pomoćnici direktora, upravnici školskih zgrada, a ako je reč o nastavnicima to su najčešće oni koji rade sa decom sa smetnjama u razvoju.
Suština je da fizičke intervencije školskog osoblja u slučajevima deeskalacije fizičkog nasilja nisu uopšte naivna stvar. Šta više, rekla bih da predstavljaju veoma klizav teren. Lično ne bih savetovala nikome u školi da se upušta u ovo ako nije obučen. Školski sistem koji shvata ozbiljnost i kompleksnost situacije i radi u interesu svih u školstvu, neće tek tako blanko dati odrešene ruke zaposlenima za ovakve postupke nego će ih adekvatno obučiti i spremiti. To bi bilo jedino ispravno i odgovorno.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. Engleskog jezika