Da li naši saveti o vaspitanju prate 21. vek?
Ovo se pitam, pozivajući se na lično iskustvo. I protivrečim velikim imenima pedagogije koja poručuju: Deca moraju biti uključena u kućne poslove.
Stava sam da to ne mora ništa da znači.
Može i ne mora.
Važan je kvalitet života koji dete vodi i kakve osobe i navike pred sobom ima kroz detinjstvo, tačnije koje se vrednosti neguju u porodici u kojoj ono odrasta.
Ako je dete imalo lepo iskustvo, ako je porodica negovala prave vrednosti, najverovatnije će sve to preslikati u odraslom dobu, samo prilagođeno svojoj generaciji.
Verovatno će to biti i polazna tačka očekivanja od partnera sutra, ali i to je diskutabilno.
Ako žena ne može da zaspi dok ne sredi kuću, a pada od umora – nju proganja neka pogrešna poruka.
Ako je stid što je hranu poručila, a ne sama pripremila za goste ili ukućane – neki sputani glas majke ili bake prevario je i nju.
Moji roditelji su prosvetni radnici u penziji. U našoj porodici se o kućnim poslovima nikada nije vodila polemika, niti je postojala neka dramatična podela. Kuća je bila zadovoljavajuće čista, obroci redovni i toliko je to sve bilo sporedno da se mame sećam kao dame, našminkane, sa lepim noktima, sa knjigom u ruci. Nikako kao kućne pomoćnice, žrtve krpe ili kutlače. Ni u čemu nije preterivala. Uvek sam joj se divila i nikada je nisam sažaljevala. Ona je ponosna i svoja, moj oslonac i temelj. Ona mi je dala pravo da spavam kada sam umorna.
Nisam učestvovala u kućnim poslovima, moje je bilo da budem dobar đak (a što se uspeha u gimnaziji tiče, od mene su tražili samo da budem vrlo dobar đak, ne mora odličan), složim stvari u svojoj sobi, družim se i širim svoja interesovanja, stičem životno iskustvo i razumem kako funkcioniše ovaj svet. Kada sam imala želju da se petljam po kuhinji, bila sam dobrodošla. Dobila sam i knjigu sa receptima na poklon, kao i savet da ne komplikujem sebi život po tim pitanjima, već pojednostavim i olakšam koliko god je to moguće.
Onog dana kada sam postala žena i majka uzela sam i krpu i varjaču lagano i to bez ikakvih problema.
Uporna sam i istrajna u svemu, a pre svega zadovoljna važnim izborima, jer stičući životno iskustvo shvatila sam šta neću, šta hoću i kako da neću ono što neću, a kako da dobijem ono što hoću.
Za sve to je bilo potrebno puno kvalitetno potrošenog slobodnog vremena za upoznavanje sebe, mogućnosti, puno slobode i vazduha.
Pitanje je da sam pored sedam časova u školi, domaćih zadataka i plesa još i obavljala kućne poslove redovno da li bih stigla da prepoznam sve nijanse i ponude života.
Ne kažem da je štetno decu uključiti, nemojte me pogrešno razumeti.
Ali mislim da je štetno kućne poslove preuveličavati, kao i kvalitet žene procenjivati po tome da li zna da suši kore i kupuje li ćevape ili ih pravi sama.
Kada moja deca pomisle na mene u odraslom dobu želim da osete moj parfem u mislima i odu da kupe mašinu za peglanje, čišćenje, kuvanje, brisanje… Sve što budu mogli sebi da priušte, a što će im život olakšati i zbog toga budu srećni, a ne da ih grize savest.
Neka deca stvaraju, maštaju, komponuju, greše, uspevaju, druže se, pričaju, pričaju, pričaju, stiču najšarenija iskustva i neka nauče da misle, da procenjuju…
Naučiće da brišu i da kuvaju, ako su navikli da žive u uređenoj porodici i prostoru.
Moj muž je znao da ne znam da kuvam i zajedno smo slavili početnike korake. Ženio je mene, a ne varjaču i znao je da nećemo biti gladni.
Kažu da 21. vek ne prepoznaje muške i ženske poslove. Kako da ne.
Na 10 žena koje ne mogu da zaspe dok mašina ne završi pranje nečega, ide 0,0000000001 time sputan muškarac.
Možda su naše bake i majke mnogo toga radile dobro, ali neke navike i principe ne treba da usvajamo bez preispitivanja.
Autor: Snežana Golić, Razvojni centar za decu i odrasle „Faktor“