Ближи се време када ћу заокружити своју професионалну делатност у школи. Остало ми је још 3 месеца 23 дана и 3 сата…
Ово је моја ретроспектива свих протеклих година.
Лето када када сам научила да летим из школе и када се завршава један радни век Неце Јовић – стр. сараднице/педагога, спец.за ГВ, педагошке саветнице.
Живот сам започела у школи, а потом наставила кроз школовање и професионално делање.
Првих пет година живота живела сам у сеоској школи у учитељском стану. Осам година провела у основној школи и четири године у гимназији у Новој Вароши. Затим још четири „и кусур“ година на Филозофском факултету у Београду и тридесетдевет у ОШ „Живко Љујић“ у Новој Вароши у служби стручне сараднице – педагога.
Упркос огромној енергији, ентузијазму, оптимизму, вери, љубави… коју сам улагала у свој рад, резултати су несразмерно мали.
Желела сам школу у којој раде мотивисани наставници – спремни на промене и примену наученог са обука, у којој деца напредују властитим темпом и излазе са функционалним знањима и вештинама и са формираним ставовима о пожељним вредностима. Школу у којој влада пријатна атмосфера, функционише тимски рад и конструктивна комуникација међу децом и деце са одраслима. Школу која покреће пројекте и код деце развија предузетнички дух, организује учење по „пунктовима“ за које деца имају интересовања и склоности. Школу у којој деца неће имати потребу да лажирају своја умења и знања, али…
Када ме питају како је у школи, у шали волим да кажем, 38 година сам имала јединице и „понављала“… Да, понављала наставницима да треба да саслушају децу, разумеју их и уваже… Да се труде да их што више ангажују у учењу које је повезано са животoм – како би имали функционална знања и умења… Да свој рад прилагоде потенцијалима, интересовањима и потребама деце… Да са радошћу и оптимизмом долазе на посао, како би своју позитивну енергију пренели на децу, која су из године у годину све „погубљенија“…
Последњу годину мога рада у школи сам посветила озбиљној припреми за одлазак. И када ме питају, како је у школи – кажем да немам јединица и да сам „довољна“. Једном кажем шта очекујем од наставника, а у најбољем је интересу детета и то је „довољно“… Престала сам да „понављам“… Избор да ли ће то наставници прихватити или не, остављам њима и њиховој одговорности према властитом послу…
Најбољи део мог посла у школи је био рад са децом. Умела сам да их саслушам, разумем, уважим, подржим, емпатишем… Шалила сам се са њима, бивала озбиљна, забринута… Понекад доследна, често попустљива. “Крала“ их са часова, веровала у њихове добре стране, љутила се кад „заслуже“, чешће праштала када год је то било „дозвољено“. Ангажовала их кроз различите активности, попут: Дечјих права, Учионице добре воље, Грађанског васпитања, Ученичког парламена; Абецеде демократије, Школе без насиља, Вршњачког тима, Клуба друштвених игара, Главне фаце месеца…. А они су ми „узвраћали“ показујући поштовање, поверење, спремност на сарадњу… Били су отворени, искрени, пријатељски расположени… Расли су уз мене и ја уз њих. Многи су постали ангажовани, продорни, самоуверени, посвећени, хумани, иницијативни – они који знају шта хоће и то умеју да спроведу у део. Поносна сам на њих и тада видим да мој труд, ипак није узалуд!
Аутор: Неца Јовић, педагог и коаутор приручника за наставнике Како стварати пријатну атмосферу за учење, у издању Креативног центра.