Bliži se vreme kada ću zaokružiti svoju profesionalnu delatnost u školi. Ostalo mi je još 3 meseca 23 dana i 3 sata…
Ovo je moja retrospektiva svih proteklih godina.
Leto kada kada sam naučila da letim iz škole i kada se završava jedan radni vek Nece Jović – str. saradnice/pedagoga, spec.za GV, pedagoške savetnice.
Život sam započela u školi, a potom nastavila kroz školovanje i profesionalno delanje.
Prvih pet godina života živela sam u seoskoj školi u učiteljskom stanu. Osam godina provela u osnovnoj školi i četiri godine u gimnaziji u Novoj Varoši. Zatim još četiri „i kusur“ godina na Filozofskom fakultetu u Beogradu i tridesetdevet u OŠ „Živko Ljujić“ u Novoj Varoši u službi stručne saradnice – pedagoga.
Uprkos ogromnoj energiji, entuzijazmu, optimizmu, veri, ljubavi… koju sam ulagala u svoj rad, rezultati su nesrazmerno mali.
Želela sam školu u kojoj rade motivisani nastavnici – spremni na promene i primenu naučenog sa obuka, u kojoj deca napreduju vlastitim tempom i izlaze sa funkcionalnim znanjima i veštinama i sa formiranim stavovima o poželjnim vrednostima. Školu u kojoj vlada prijatna atmosfera, funkcioniše timski rad i konstruktivna komunikacija među decom i dece sa odraslima. Školu koja pokreće projekte i kod dece razvija preduzetnički duh, organizuje učenje po „punktovima“ za koje deca imaju interesovanja i sklonosti. Školu u kojoj deca neće imati potrebu da lažiraju svoja umenja i znanja, ali…
Kada me pitaju kako je u školi, u šali volim da kažem, 38 godina sam imala jedinice i „ponavljala“… Da, ponavljala nastavnicima da treba da saslušaju decu, razumeju ih i uvaže… Da se trude da ih što više angažuju u učenju koje je povezano sa životom – kako bi imali funkcionalna znanja i umenja… Da svoj rad prilagode potencijalima, interesovanjima i potrebama dece… Da sa radošću i optimizmom dolaze na posao, kako bi svoju pozitivnu energiju preneli na decu, koja su iz godine u godinu sve „pogubljenija“…
Poslednju godinu moga rada u školi sam posvetila ozbiljnoj pripremi za odlazak. I kada me pitaju, kako je u školi – kažem da nemam jedinica i da sam „dovoljna“. Jednom kažem šta očekujem od nastavnika, a u najboljem je interesu deteta i to je „dovoljno“… Prestala sam da „ponavljam“… Izbor da li će to nastavnici prihvatiti ili ne, ostavljam njima i njihovoj odgovornosti prema vlastitom poslu…
Najbolji deo mog posla u školi je bio rad sa decom. Umela sam da ih saslušam, razumem, uvažim, podržim, empatišem… Šalila sam se sa njima, bivala ozbiljna, zabrinuta… Ponekad dosledna, često popustljiva. “Krala“ ih sa časova, verovala u njihove dobre strane, ljutila se kad „zasluže“, češće praštala kada god je to bilo „dozvoljeno“. Angažovala ih kroz različite aktivnosti, poput: Dečjih prava, Učionice dobre volje, Građanskog vaspitanja, Učeničkog parlamena; Abecede demokratije, Škole bez nasilja, Vršnjačkog tima, Kluba društvenih igara, Glavne face meseca…. A oni su mi „uzvraćali“ pokazujući poštovanje, poverenje, spremnost na saradnju… Bili su otvoreni, iskreni, prijateljski raspoloženi… Rasli su uz mene i ja uz njih. Mnogi su postali angažovani, prodorni, samouvereni, posvećeni, humani, inicijativni – oni koji znaju šta hoće i to umeju da sprovedu u deo. Ponosna sam na njih i tada vidim da moj trud, ipak nije uzalud!
Autor: Neca Jović, pedagog i koautor priručnika za nastavnike Kako stvarati prijatnu atmosferu za učenje, u izdanju Kreativnog centra.